Komemoracija smrti Žarka Rauševića bila je održana dana u 11 časova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mnoge kolege došle su u glumčevo matično pozorište da se oproste od velikana srpskog glumišta.
Mnogi glumci, kolege i prijatelji prišli su uplakanoj udovici Aniti, čija su deca sa Zarkom, Ajom i Tusenom takođe bila oplakana. Sa bolom na licu i suzama u očima, članovi porodice slušali su riječi i sjećanja glumca i njegove porodice. život i ličnost. Prisutnima se prvo obratio Milutin Mima Karadžić, glumčev dugogodišnji prijatelj i kum. Kasnije su Svetlana Bojković i Irfan Mensour preneli svoja sećanja na Žarkov talenat i blisko prijateljstvo sa njim.
– Ne dajte nikome da plače, Anita, Blanca, djeco, dragi prijatelji. Zarco će biti ljut, razumijem ga. Svi su sve rekli i sve zapisali, a ja nisam ostavio ništa, samo uspomene. Zapamtite, ja sam napravio pušku. Sve sam napisao na ruci. Šta će mi nedostajati? Nedostajaće mi razgovori koje smo vodili dok je bio u Njujorku, SMS poruke koje mi je slao o nepisanim knjigama sa pitanjem “šta misliš?” Mislila sam… Nedostajaće mi njegove preporuke koje knjige da čitam i kupim. sugestije. Nedostajaće mi da ga preporučim. Nedostajaće mi jedan poklon koji mi je dao, neke žute čarape. Nedostajaće mi naše šetnje. Upalio je kameru na svom telefonu i šetali smo Njujorkom i nekoliko dana kasnije sam uključio kameru i šetali smo Beogradom i rekao mi je “opusti se i pusti me da uživam”. Dušo, Žarko odlazi, ali ja se ne slažem jer to nije fer – ponovili su sali riječi Irfana Mansoora.
