Dea Đurđević je hrabro progovorila o svojoj teškoj borbi za život nakon stravične nesreće koju je doživela kada ju je udario autobus. U svom iskrenom svedočenju, Dea ističe da su emocije koje su je preplavile nakon nesreće bile neverovatno kompleksne.
Najteži trenuci za Deu bili su oni kada je bila nemoćna da obavlja osnovne fiziološke funkcije. Izražava zahvalnost što je mogla da ide do toaleta, ali istovremeno priznaje da je bilo teško prihvatiti osećaj nemoći i zavisnosti od drugih u tim trenucima.
Dea takođe deli kako su njeni najbliži podnosili njeno stanje, ističući da je to za njih bilo izuzetno teško. Pominje podršku koju je dobila od porodice i kako su se oni takođe obratili psihijatru kako bi znali kako da se nose sa situacijom.
Oslovljena pitanjem zašto je baš njoj ovo trebalo da se desi, Dea podelila svoje verovanje da Bog daje svakome koliko može da izdrži. Otkrila je i svoje unutrašnje borbe sa fizičkim izgledom nakon nesreće, ali istovremeno naglašava kako je našla svoj put kroz humanitarni rad, pružajući podršku mladima i osobama sa invaliditetom.
Deina odluka da se posveti humanitarnom radu proizašla je iz sopstvenog iskustva i saosećanja prema drugima. Kroz svoj rad, Dea želi da pokaže drugima da nisu sami i da postoji svetlo na kraju tunela. Njena poruka nade i upornosti odzvanja kroz svaku reč, ističući važnost borbe i neprekidnog traganja za boljim sutra. Deina priča o hrabrosti, preobražaju i angažmanu nakon nesreće inspiriše i pokazuje njenu posvećenost pomaganju drugima kroz teške trenutke.
