Panta Draškić, brigadni general i lični ađutant kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ostaje manje poznata ličnost u srpskoj istoriji, s obzirom na napore svih režima da obaviju njegovo delovanje velom tajne.
Draškić je bio lični ađutant srpskog regenta Aleksandra Prvog Karađorđevića pre i tokom prve polovine Prvog svetskog rata. Iako je bio član Crne ruke, organizacije koja je stajala iza atentata na austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, Draškić je izbegao smrtnu kaznu. Umesto toga, bio je smenjen s položaja zbog svog članstva u toj organizaciji, ali zahvaljujući ličnim zaslugama, uspeo je da izbegne ozbiljnije posledice.
Kada je kralj Aleksandar odlučio da se suoči s članovima Crne ruke, otkrio je da je i Draškić bio deo te organizacije, što je izazvalo njegovu ljutnju. Ipak, zbog izuzetnih zasluga u prošlosti, Draškić je izbegao stroge kazne.
Nakon toga, nastavio je svoju vojničku karijeru sve do 1936. godine. Tokom Drugog svetskog rata ponovo je obukao uniformu, ovoga puta kao četnik, zbog čega je kasnije imao problema.
Draškić je bio jedinstven po svojim karakterističnim osobinama. Postao je jedini član kvinsliške vlade koji nije osuđen na smrt od strane vlasti predvođenih Josipom Brozom Titom. Takođe, bio je jedini ministar te vlade koji je hrabro pružao pomoć Jevrejima, često s velikim rizikom.
Nakon formiranja Federativne narodne republike Jugoslavije, osuđen je za veleizdaju i saradnju s neprijateljem na samo 18 meseci zatvora. Međutim, nakon što je priznao da mu je bilo čast što je kralj Aleksandar nosio deo njegove lobanje u medaljonu, lobanje koja je oštećena u ratu, dobio je znatno dužu kaznu.
