Sa svega 26 godina života, Sofi Smit se našla u položaju invalida, registrovana zbog teškog slučaja slomljene kičme tokom porođaja. Uz nju, neophodna nega se pruža i njenom desetomesečnom sinu Henriju, kao i starijem detetu Noi, za koje brine njena majka Ester, preselivši se kako bi pružila podršku u ovoj teškoj situaciji.
Iako život ove porodice nije oduvek bio tako izazovan, početak je nagovestio probleme već tokom trudnoće kada su babice pripisale bol u kuku normalnim stanjima trudnoće, upućujući je na fizioterapiju. Međutim, umesto poboljšanja, bol se pogoršavao, a Sofi je svakim korakom osećala oštar bol, ignorišući se njene pritužbe.
Agonija je kulminirala tokom perioda nakon porođaja Henrija, kada je bol postao nepodnošljiv, prisilivši je da potraži hitnu medicinsku pomoć. Iako je čekala satima, snimak nije bio moguć zbog njenog reproduktivnog statusa, te je, nezadovoljna i bolna, poslata kući sa suprotnim lekovima od onih koji su joj bili preporučeni za dojenje.
Njeno stanje se još više pogoršalo kada su se leđa srušila dok je držala Henrija, suočavajući se sa strašnim bolom i nemoći. Nakon teških sati, konačno je prevezena u bolnicu, gde su otkrivena tri preloma kičme. Otpuštena je bez jasne dijagnoze i odgovarajućeg plana lečenja, suočavajući se sa neizvesnošću.
Na kraju je morala platiti privatnu bolnicu kako bi saznala uzrok svojih problema, dijagnostikovana sa osteoporozom povezanom sa trudnoćom (PAO), retkim stanjem koje izaziva lomove kostiju tokom ili nakon trudnoće. Njena priča ističe nedostatke u prepoznavanju retkih bolesti od strane zdravstvenih radnika i važnost brže dijagnoze.
Osim toga, Sofi se suočava sa Kronovom bolešću, dodatnom komplikacijom, što ukazuje na složenost njenog zdravstvenog stanja. Ipak, uprkos svim izazovima, Sofi nastavlja da pokaže izuzetnu hrabrost i istrajnost u širenju svesti o ovakvim slučajevima.
