Otac Radoslav Savović, starešina hrama Svetih apostola Vartolomeja i Varnave u Rakovici, pruža dublji uvid u običaje vezane za period žalosti u našem narodu, ističući razliku između narodnih običaja i propisa pravoslavne crkve.
- Prvo što treba razjasniti je da crkva ne propisuje nošenje crnine ili određuje dužinu perioda žalosti nakon gubitka voljene osobe. To je pre svega stvar ličnog afiniteta i unutrašnjeg stanja pojedinca. Nošenje crnine i drugi običaji poput prestanka proslavljanja slave ili pravljenja krštenja i venčanja tokom perioda žalosti su tradicionalni običaji u narodu, ali nisu crkveno propisani.
Otac Radoslav ističe da je žaljenje pre svega unutrašnje stanje čoveka i da je nošenje crnine ili sličnih gestova samo manifestacija tog žaljenja. Ono što je važno je da se taj period proživi i preživi na najbolji mogući način, a nošenje crnine može biti jedan od načina da se izrazi ta tuga i sećanje na preminulu osobu.
Što se tiče slavljenja slave u periodu žalosti, otac Radoslav naglašava da slava treba da bude dostojanstven čin, gde se proslavlja svetitelj koji je zaštitnik doma, ali bez preteranih raskoši ili obilaženja restorana. On ističe da je suština slave u bogoslužbenom činu, osveštanju vode i žita, dok sve ostalo treba da bude skromno i u duhu slave.
Krštenja i venčanja takođe mogu biti obavljena u periodu žalosti, ali treba izbegavati velike proslave ako se porodica odluči da ih organizuje. To je stvar moralne odluke i prilagođavanja situaciji. Što se tiče daća, nije obavezno organizovati ih, ali ako se to radi, treba voditi računa o postu ako je to vreme posta, kao i o skromnosti u ponudi hrane, posebno na groblju gde se ne pravi gozba.
U celini, otac Radoslav naglašava da je važno ne ići u krajnost kada je u pitanju ispoljavanje žalosti i poštovanje običaja, već pronaći balans koji odgovara situaciji i ličnim uverenjima.
BONUS TEKST
Divlji jam, poznat i pod latinskim nazivom Dioscorea villosa, nije samo obična biljka – veruje se da poseduje sposobnost zaustavljanja procesa starenja. Njegova istorija je bogata i intrigantna, sa korenom u Južnoj Americi. Stari narodi na području današnjeg Meksika koristili su koren divljeg jama za lečenje različitih tegoba, uključujući grčeve i reumatoidni artritis. Biljni stručnjaci preporučivali su ga za tretiranje raznih ženskih oboljenja, poput neredovnih menstruacija ili rizika od pobačaja.
Tek 1943. godine, divlji jam je dobio naučnu potvrdu svoje lekovitosti kada je iz njega izolovana supstanca diosgenin, slična ženskom hormonu progesteronu. Ovo otkriće privuklo je pažnju moderne medicine, posebno jer je divlji jam bio jedan od glavnih izvora progesterona koji se koristio u proizvodnji kontraceptivnih pilula sve do 1970-ih.
Čak i danas, divlji jam ima značajnu ulogu u medicini, posebno u suzbijanju tegoba povezanih sa starenjem kao što su menopauza i artritis.
Kada je reč o menopauzi, divlji jam deluje kao prirodni regulator hormonskih promena koje izazivaju neprijatne simptome kao što su valunzi, vaginalna suvoća i umor. Stoga se često koristi u biljnim preparatima namenjenim ublažavanju simptoma menopauze.
Što se tiče artritisa, steroidni saponini prisutni u divljem jamu imaju antiinflamatorno dejstvo, što ovu biljku čini korisnim sredstvom za ublažavanje bolova i ukočenosti zglobova kod reumatoidnog artritisa.
Osim toga, divlji jam pokazuje blagotvorno dejstvo kod predmenstrualnog sindroma, jača imunitet, smanjuje umor, usporava proces starenja i ublažava simptome Alchajmerove bolesti.
Važno je napomenuti da divlji jam nije preporučljiv za žene koje su trudne, zbog mogućih uticaja na trudnoću.
