“Bela Ćao” je pesma koju svi obožavamo i često pevamo, ali malo ko zna dublju simboliku koja se krije iza stihova ove stare italijanske pesme.
“Doviđenja, lepotice” je pesma koja potiče iz vremena Drugog svetskog rata i pripisuje se italijanskim partizanima. Ova pesma je postala simbol levog antifašističkog otpora u Italiji i kasnije se proširila širom sveta. Autor stihova ostaje nepoznat.
U ovoj italijanskoj narodnoj pesmi, partizan se oprašta od svoje devojke jer je došao okupator, a on mora otići u rat. Molba je da ga, ukoliko dođe taj dan, sahrani na način koji će naglasiti da je život dao za borbu za slobodu – pepeo da se pospe u brdima, odakle će procvetati cvet slobode.
Stihovi prevedeni na srpski jezik zvuče ovako:
Probudio sam se jednog jutra o lepa ćao, lepa ćao, lepa ćao, ćao, ćao, probudio sam se jednog jutra i okupator beše tu. U partizane, ja moram otići O lepa ćao… u partizane, ja moram otići osećam da ću umreti. Ako umrem kao partizan o lepa ćao… a ako umrem kao partizan ti me moraš sahraniti. Sahrani me gore u planinama, o lepa ćao… sahrani me gore u planinama u hladu jednog lepog cveta. Svi ljudi koji tuda prođu, o lepa ćao… svi ljudi koji tuda prođu reći će ”o kakav divan cvet!” Ovo je cvet partizana o lepa ćao… koji je umro za slobodu i ovo je cvet partizana koji je umro za slobodu.
