Mirku Kodiću se desila najgora tragedija koju roditelj može da doživi – izgubio je sina. Sin čuvenog harmonikaša iznenada je preminuo u subotu u stanu na beogradskoj Karaburmi. Aleksandar Kodić je zaspao i više se nije probudio. Muzičar je tek sada pronašao snage da o tome govori javno pred kamerama emisije „Premijera“.
- Osećam se nekako čudno. Borim se sam sa sobom. Nekad sam hrabar, a nekad padnem da ne mogu da objasnim. Doživeo sam takav šok… On je bio isti ja, bio je moj ljubimac. Voleo je da živi punim plućima. Voleću ga dok god sam živ. Voleo je lepe stvari, devojke, „Crvenu zvezdu“, Beograd… Bio je moj ponos! Radio je kod Dejana Bodiroge u restoranu, koji ga je mnogo voleo. Njegovi drugari iz „Crvene zvezde“ uvek su mi govorili: “Kakvog sina imaš…” Njega je Bog uzeo za sebe. Bogu je trebao više nego ovom svetu, jer na ovom svetu imaš uvek neke jurnjave, sad imaš sutra nemaš, sad si okej, sutra nisi… Zato je njega Bog uzeo, da gore ima mira. Njega su svi na poslu voleli. Nikada nije bio problematičan dečko – započeo je priču Kodić i priznao šta mu je jedini spas.
- Moj spas sada je samo moja harmonika. Mogu sada da se posvetim njoj. Još je nisam uzeo da sviram za svoju dušu! Zvali su me na Kolarcu da sviram. Pitao sam njegovu mamu da li da idem jer nije prošlo ni četrdeset dana… Ona je rekla: “Moraš da ideš, njegova dušica je još tu i naljutio bi se da ne odeš”. Izašao sam na scenu i dobio takve ovacije koje nikada nisam doživeo! Na kraju mog nastupa ceo Kolarac je bio na nogama, u znak poštovanja prema meni i mom sinu Aleksandru! Hvala beogradskoj publici na tome! Ujutru je došao moj drug da mi pomogne da pomerim neke cigle. Mi smo to slagali kada je zazvonio telefon. Čuo sam njegovog kuma Matiju koji je tražio Silviju, moju sadašnju ženu… Dao sam mu Silviju. Moramo da krenemo na Karaburmu, nešto nije dobro, ali krećemo odmah. Ja sam je pitao u automobilu šta je bilo, ali mi ništa nije rekla… – govorio je sa tugom u glasu harmonikaš.
Mirko je zatim opisao najtežu scenu koja ga je zatekla.
- Ušao sam na vrata kod bivše supruge Jasne. Naroda nikad više. Ušao sam u sobu, on je samo ležao. Nikad neću reći da je mrtav… On je za mene uvek živ i neću da se pomirim sa tim. Počeo sam da ga ljubim, bio je hladan kao stena… Ljubio sam mu obraze, noge, ruke i rekao: “Aleksandre, ‘ajde ustani, nemoj da se šališ”. Posle toga samo sam izašao iz sobe i shvatio šta se desilo. Tada je nastala tuga pregolema. Ja još nisam shvatio da ga nema… Mi uveče pričamo, zapalim cigretu za njega i za mene, ujutru kuvam kafu za njega i mene. Imam jednu njegovu fotografiju u kući na kojoj ima poluosmeh, pa ga pitam: “Što se tako smeškaš, a ja ovako razvaljen od života?” Taj njegov poluosmeh mi daje snagu. Mi smo izgubili princa iz naše kuće, da nastavim moram, ali ne mogu da se pomirim – priča Kodić.
Mirko je otkrio šta je uzrok Aleksandrove smrti i šta je pisalo u izveštaju Hitne pomoći.
- Svašta su pisali… Neki da je imao bolove u stomaku, neki da se žalio na umor! Ma ništa od toga nije bilo! Nikada nije bilo bolestan, možda neka prehlada, ali ništa ozbiljno! U nalazu Hitne pomoći piše da je samo prestalo srce da kuca i to je to – naveo je muzičar. – Jedna stvar je vrlo interesantna. Aca je sahranjen na Lešću. Kad je bio pomen za četrdeset dana… Ja sam subotu pre pomena njemu rekao: “Pošto te nisam oženio, doći ću da ti odsviram „Zvezdinu“ pesmu za četrdeset dana.“ koju je voleo. Dan pre toga dobijem temperaturu, povraćam, bilo mi je užasno. Na pomen sam bio u krevetu, nisam mogao da ustanem, pao sam iz kreveta! Kada se moja supruga vratila, izmerila mi je temperatura 36.6… Faktički on nije želeo da mu sviram, da ne nosim harmoniku… – rekao je Mirko.
- Mojoj bivšoj supruzi je veoma teško! Mnogo više nego meni! Teže joj je mnogo. U odličnim smo odnosima. Ona sada nema nikoga, bukvalno je sama sada, ali ja sam uvek tu za nju… Uvek sam tu da joj pomognem! Kakav bi ja to čovek bio da odbacim svoju suprugu, bio bih nečovek – zaključio je Kodić.
