Jedna od najdubljih strepnji svakog roditelja jeste mogućnost gubitka deteta. Gotovo svaki roditelj posvećuje sve što ima kako bi podigao i vaspitao svoje potomstvo, često se odričući sopstvenih potreba i zadovoljstava. No, u nekim tragičnim slučajevima, roditelji se suoče s bolnom istinom da deca, kojima su posvetili sve, ne uzvraćaju istom merom, ostavljajući ih osamljenima u starosti. Ista sudbina zadesila je i bosansku majku Seniju iz sela Kostjerevo kod Zvornika.
Senija je hrabro priznala da pati od lošeg odnosa sa svojom decom, te da, izmučena bolom, jedva čeka kraj kako bi okončala svoju patnju.
Čak i kada umrem, neću naći mir. Moram odgovarati za sve greške koje sam počinila. Samo želim umreti, prestati se mučiti. Prva bih potpisala – tiho je izjavila. Nesreća je zadesila ovu porodicu kada je Senijin suprug izgubio život samo nekoliko koraka od kuće, nedaleko od obližnje prodavnice.
To se dogodilo pre dve godine u avgustu. Freza ga je ubila, prevrnula se i točak ga udario. Kada je zet otišao u njivu, on je ležao pored, a freza je i dalje bila upaljena. Otkako ga više nema, sve radim sama, uz poneku pomoć sestre. Skupljam seno, brinem o 25 ovaca, držim ih, hranim, patim. Sama donosim drva, zasadila sam i maline, ali već dve godine nisam imala koristi od njih. Iako imam 57 godina, već sam počela osećati posledice svega – ispričala je.
Udana već sa 18 godina, Senija je ceo svoj život provela boreći se zajedno sa svojim mužem kako bi stekli što više. Njihovo najveće bogatstvo nisu bile materijalne stvari, već deca – sin i ćerka. No, nažalost, Senija nije mogla ni da pretpostavi da će je sudbina nepovratno rastaviti od njih.
Bili smo robovi. Moj suprug je tri puta bio pod nožem, dva puta u razmaku od samo godinu dana. Moj sin mu nije nijednom posetio u bolnici u Tuzli. Čak ni jednom nije pokazao interesovanje. I danas plače i kaje se. Kada je moj suprug preminuo, ostala sam sama. Sin mi nije poslao ni jednu poruku, nije me ni jednom nazvao da pita jesam li dobro. Zahvaljujući dobrim komšijama, preživela sam.
Zahvaljujući donacijama, Seniji je izgrađena kuća, nakon što je godinama živela u tuđim domovima. Ali, i pored toga, najveći bol za nju je što su je napustila deca.
Moja deca su me napustila, ostavivši me samu. Niko me ne obilazi. Niko se ne brine o meni. Rodila sam ih troje. To je neopisiva bol. Kada je moj suprug preminuo, niko od moje dece nije bio tu. Moj sin nije dolazio sedam i po godina, možda ga žena sprečava, ko zna. Moja ćerka je starija od njega, ona se rodila 1977. godine, a on 1985. Imaju dvoje dece i žive kod nje. Otkako mi je suprug preminuo, tri puta sam bila na sudu sa svojim sinom. Sve želi da podeli, iako ništa nije učinio.
Moj suprug nije ni upoznao pravog svog sina, posebno ne mlađeg. Jedino me moja ćerka povremeno obilazi, koja živi blizu mene. Imam sedmoro unučadi.
Iako oseća duboku gorčinu, Senija želi samo jedno – da joj se deca vrate.
Svoj život sam posvetila njima. Ne tražim ništa od njih, samo bih volela da me nazovu i posete. Samo želim da mi otvore vrata i upute mi neku lepu reč. Usamljenost me ubija. Nisu oni mene rodili, ja sam rodila njih. Valjda bi trebalo da majka bude prva koja se poziva – zaključuje ova hrabra žena.
