Anila Cakoni, poreklom iz Albanije, udala se za Srbina u zabačenom selu Kosmovcu, smeštenom ispod samog Trema, najvišeg vrha Suve planine. Dok je selo polako umiralo, mladi su tražili poslove i bolji život u gradovima poput Niša, Bele Palanke, Beograda, Pirota, Crvene reke i drugih, ostavljajući za sobom samo starije stanovnike. Kosmovac, nekada domaćin preko 400 ljudi nakon Drugog svetskog rata, sada broji svega 40-tak stanovnika. Uprkos masovnom iseljavanju, pre šest godina Anila Cakoni (48) stigla je u Kosmovac iz Albanije sa sinom Klausom.Zahvaljujući njoj, Kosmovac ponovno čuje dečiji smeh, dok Anila i njen suprug Senta Stefanović postaju jedina porodica s detetom, ne samo u tom selu, već i u susednim Toponici i Miljkovcu.
Anila ističe da joj se dopada život u Kosmovcu, iako nikada pre nije živela na selu.”Potekla sam iz Tirane i bila sam krojačica. Imala sam sopstveni salon u kojem sam kreirala žensku odeću. Upoznala sam svog supruga kroz zajedničkog poznanika koji nas je spojio. Senta je želeo da se oženi, pa je taj poznanik doveo njega do mene u Tiranu. Klaus i ja smo se preselili u Kosmovac. Svi su nas srdačno dočekali, veoma su ljubazni. Na početku nisam znala ni reč srpskog, ali sam postepeno učila. Imala sam prednost što sam dobro govorila italijanski, pa sam gledala serije na italijanskom sa srpskim prevodom. Klaus mi sada pomaže s mnogim rečima, jer je već u trećem razredu i odlično govori srpski. Kada je krenuo u prvi razred, ja sam išla na časove srpskog jezika. Sada je drugačije, znam da pišem ćirilicu, mada mi čitanje još nije savršeno”, rekla je Anila za Niške vesti.Anila voli kosmovsku atmosferu, daleko od gradske gužve i buke. “Priroda je predivna, vazduh je čist. Jedemo domaću, zdravu hranu koju sami proizvodimo bez hemikalija. Klaus obožava život ovde. Ceo dan provodi napolju, na čistom vazduhu. Srećan je jer ima psa i konja, i često se igra s decom iz sela koji dolaze sa svojim roditeljima”, kaže Anila.Stefanović, rođak Sente Stefanovića, iznosi perspektivu da bi mnoga sela, uključujući i Kosmovac, mogla ostati naseljena da je država ranije uvela poljoprivredne penzije. On naglašava da su mnogi ljudi napuštali sela iz straha od ekonomske nesigurnosti u starijem dobu, seleći se u gradove radi zaposlenja.
Život na selu je potpuno drugačiji od života u gradu, prema Anilinom iskustvu. “U Tirani sam bila veoma zauzeta, imala sam mnogo mušterija jer sam šila žensku odeću – suknje, haljine, komplete. Ponekad bih morala da prespavam u salonu kako bih završila sve porudžbine. I ovde imam mnogo posla, ali je drugačije, opuštenije. U kući i na njivi imam svoje obaveze, pomažem suprugu u mnogim poslovima. Ovde sam naučila kako da vodim baštu, kako da kopam krompir”, priča Anila. “Moja baka je u Albaniji imala malu baštu sa nekoliko paradajza i paprika, ali ovde imamo veliku baštu. Nekada smo čuvali ovce, ali smo ih morali prodati kada je moj svekar pre dve godine doživeo moždani udar. Klaus je sada jedino dete u selu, a pre je ovde bilo 100 đaka”, kaže Temeljko Stefanović (62), rođak Sente Stefanovića. Ova priča, koja kombinuje kulturni i jezički prelaz s ruralnim životom, ukazuje na jedinstvene izazove i radosti koje donosi mešoviti brak u kontekstu seoske idile i postepenog nestajanja tradicionalnih zajednica.
