Nesvakidašnja sudbina Šemsa Ibrahimovića (88) iz Bosne, čija su deca imala nameru da ga ubiju, izaziva nevericu i gorko nezadovoljstvo u srcima svih koji čuju ove tužne priče.”Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način”, reči su Lava Tolstoja koje su se mnogo puta pokazale kao surova istina u stvarnom životu.
Iz priče Šemsa, shvatamo da je proživeo teške trenutke od detinjstva pa sve do starosti, boreći se za preživljavanje, snoveći o tome da može da zadovolji osnovne potrebe sebe i svojih najbližih. Od rata do gladi, život ga nije mazio.”Svet je video svašta, ali ovakvu bedu retko.” Bosom je hodao gladan, hraneći se ostatcima kukuruza.Nakon dugog truda i rada, kada je konačno stvorio uslove za dostojanstven život, oženio se i nadao se lepšim danima. Međutim, suočio se sa nevoljama koje ni u najgorim snovima nije mogao da zamisli.
Supruga sa, kako je rekao, urođenom šizofrenijom, i borba za opstanak, ostavili su duboke rane u njegovom srcu.”Kupio sam drva za ogrev, ali nije ih koristila. Odnesem joj hranu, ona odbaci. Nikada me nije posetila kad sam bio bolestan, sada sam sam sebi postavio kateter.”Nakon dugogodišnjeg truda i muke, Šemso je izgubio nadu u miran život. Suočio se sa problemima sa suprugom i sinom, sa kojim je imao teške sukobe.
“Moja žena ga je podržavala. Pod stare dane nema mira.”Uprkos trudu i radu, Šemso je na kraju ostao usamljen i nevoljen. Razmišljao je o domu za stare, ali je i tamo naišao na prepreke.”Šta će biti, nemam pojma.”Srećom, došla je pomoć od gospodina Kenana iz Austrije, koji je saznao za Šemsov težak život i pružio mu priliku za miran život u domu. To je za Šemsa bio trenutak radosti i olakšanja.Šemsova priča nas podseća na to da se sreća i mir nekada nalaze u neočekivanim trenucima, i da su ljubav i saosećanje izuzetno važni u teškim vremenima.
