Mi dolazimo iz porodice koja nije bogata. Iako život nije lak, moja mama je uspela da uštedi dovoljno novca kako bi nas povela na jedno posebno putovanje, mene i moju sestru.
Proveli smo dan u zoološkom vrtu i muzeju, uživajući u svim divnim stvarima koje su nas okruživale. Bio je to dan ispunjen smehom, učenjem i radosti, a kao šlag na tortu, mama je odlučila da nas počasti obrokom u restoranu.
Međutim, na putu do autobuske stanice, dok smo se spremali za povratak kući, mama je shvatila da je potrošila više nego što je planirala. Gledajući u novčanik, ubrzo je postala svesna da nemamo dovoljno novca za autobusnu kartu, a sve što smo imali bila su samo dva ili tri novčića. Zamišljajući kako ćemo se snaći, mama je odlučila da ćemo morati da pešačimo do kuće, što je bio dugačak put od 9 kilometara, i to u trenutku kad je počela padati kiša.
- Iako situacija nije bila idealna, mama je bila smirena, ali je znala da moramo da nađemo neko rešenje. U tom trenutku odlučila je da uđemo u obližnji restoran i zamolimo za pomoć – trebalo je da koristimo telefon da bismo pozvali nekog ko bi nas mogao odvesti kući. Nismo imali puno opcija, ali barem smo se nadali da ćemo pronaći neku vrstu pomoći.
Vlasnik restorana bio je ljubazan i pitao nas je zašto želimo telefon. Mama mu je objasnila situaciju, i ono što se potom desilo, bilo je nešto za što ni ona, ni mi, nismo mogli da verujemo. Umesto da nam samo pomogne sa telefonom, vlasnik restorana je učinio nešto zaista nevjerojatno – dao nam je dovoljno novca da pokrijemo troškove za prevoz. I to nije bilo sve. On nije stao samo na tome, nego nam je dao i hranu koja bi bila dovoljna za šest osoba. Taj trenutak nije bio samo gest pomoći, bio je to pravi izraz dobrote i nesebičnosti.
Mama mu je pokušala zahvaliti, govoreći mu da ćemo, ako budemo imali priliku, jednog dana pokušati da vratimo dug, ali on je na to samo blago odmahnuo glavom i rekao: „Ne morate mi ništa vraćati. Umesto toga, kada budete u mogućnosti, samo proslijedite ovu dobrotu dalje.”
Sada, kad se setim tog dana, sećam se ne samo načina na koji nam je pomogao, nego i mudrosti koju je vlasnik restorana pokazao. Umesto da nas opterećuje idejom vraćanja pomoći, on je tražio da, kad nađemo sebe u poziciji da možemo pomoći, učinimo isto za nekog drugog. Nema ničeg ljepšeg nego kada ljudi shvate koliko je važno širenje ljubaznosti i empatije.
- Taj susret u malom restoranu nije samo promenio našu situaciju tog dana, nego nas je podsetio na važnost solidarnosti i međusobne pomoći. Dobrota koju je pokazao ovaj nepoznati čovek imala je dugoročni uticaj na nas. Zamišljam kako bi svet bio mnogo lepši kada bi svako od nas, bilo u malim ili velikim stvarima, usmerio svoju energiju prema tome da pomaže drugima, baš kao što je on učinio za nas.
Nakon što smo otišli iz restorana, bili smo ispunjeni zahvalnošću, ali i željom da prenesemo tu dobročinstvo. Taj dan nas je podsetio da, bez obzira na to koliko smo mali ili siromašni, uvek možemo učiniti nešto dobro za druge. Niko ne zna šta sve može da se desi u životu, i koliko malo ponekad treba da bismo nekom promenili dan ili mu pomogli kad je to najpotrebnije.
U tom malom, neobičnom trenutku, shvatili smo da postoji istinska vrednost u međusobnom pomaganje, i da ne možemo da se ograničimo samo na svoje potrebe. Svaka prilika da pomognemo, pa makar to bilo samo sa dobrim gestom ili iskrenim savetom, može nekome doneti olakšanje. I možda, kao što nas je naučio vlasnik restorana, naša odgovornost nije samo da dobijemo, nego i da širimo dobročinstvo.
Sećanje na ovaj događaj zauvek će ostati sa nama kao podsetnik da, u svetu koji često izgleda previše hladan i neosetljiv, ima ljudi koji nas podsećaju na to šta znači biti čovek. Taj dan, iako su se okolnosti činile teške, zapravo nas je naučio mnogo više nego što smo mogli da pretpostavimo. Naučili smo da, u najtežim trenucima, ponekad najlepše stvari mogu doći iz najneočekivanijih izvora, a dobrota može promeniti tok jednog dana
