Deca i roditelji često imaju različite perspektive, ali duboka obostrana ljubav obično prevazilazi sve razlike. Nažalost, to nije uvek slučaj, a težina izgovorenih reči može srušiti i najčvršće mostove, za čiju obnovu je potrebno mnogo vremena, snage i volje. Senija, stanovnica sela Kostjerevo kod Zvornika, doživela je tešku sudbinu, a iako ponosna, priznaje da je njeno srce slomljeno zbog lošeg odnosa s decom.
- Čak i kad umrem, neću se odmoriti. Moram odgovarati za ono što sam zaslužila. Samo da umrem, da ne patim. Prva bih potpisala – kaže. Njen muž je poginuo, a tragedija se dogodila na samo nekoliko metara od kuće, kod obližnje prodavnice.
- Bilo je to pre dve godine u avgustu. Friteza ga je ubila, prevrnula se, a točak ga udario. Kada je zet otišao na njivu, on je ležao mrtav, a friteza je bila upaljena. Otkako ga nema, radim sve sama. Sestra mi pomaže koliko može. Sakupljam seno, imam ovce, brinem se, trudim se. Sama donosim drva, sejem maline, ali već dve godine ih nisam prodala. Imam 57 godina, a već sam bolesna – priča Senija.
Udala se sa 18 godina i ceo život se sa suprugom borila da stekne što više.
- Bili smo kao robovi. On se tri puta operisao, dva puta za godinu dana. Sin mu nijednom nije otišao u posetu u bolnici u Tuzli. Komšija je skupljao ljude da mu daju krv, ali sin se nije ni pojavio. I danas plače i žali ga. Mene kad umrem, ne treba nikog da žalim. Za mene je sin umro, rekla sam mu, nikada mu neću oprostiti. Ni njemu ni starijoj ćerki. Rekla sam sinu – neću ti biti majka ni na zemlji, ni u zemlji. Ujeo me za srce, duša me boli, ali nije za priču. 14 meseci nisam imala nikakva primanja, nijednom me nisu nazvali, ni pitali da li imam hleba. Hvala komšijama, oni su mi pomogli.
Sagrađena joj je kuća donacijama, a do tada je živela po tuđim. Ipak, najveća bol je tuga zbog napuštanja od strane dece.
- Deca su me ostavila, nemam nikog. Niko ne vodi računa. Troje sam ih rodila. Ne mogu ni da pričam. Kako mi je muž poginuo, ostavila su me. Majka sam, sin mi nije dolazio sedam i po godina, valjda mu žena ne da, šta ja znam. Starija je od njega, on je 1985, a ona 1977. Imaju dvoje dece i žive kod nje u kući. Otkako mi je suprug umro, sa sinom sam bila tri puta na sudu. Sve hoće da deli, a ništa nije radio. Muž nije ni kako treba njegovu decu, posebno mlađeg. Samo me obilazi ćerka sa zetom, koja živi blizu mene. Sedmoro unučadi imam. Iako sam ogorčena, želim samo da mi deca dođu.
Život sam dala za njih. Ne treba mi ništa, samo da hoće da me nazovu i obiđu. Samo mi trebaju vrata koja će mi otvoriti i neka lepa reč. Ubija me samoća. Nisu oni mene rodili, nego ja njih. Valjda bi trebalo da majka bude ta koja će prva pozvati – zaključuje ova Bosanka.
