Priča o jedanaestogodišnjem dečaku iz obične porodice, koji je jednog popodneva otišao na fudbalski trening i nikada se nije vratio kući. Njegov nestanak pretvorio je svakodnevicu u noćnu moru, a za majku je počelo najduže čekanje čekanje koje je trajalo decenijama.
Bio je to kasni letnji dan, nebo se prelivalo u nijanse narandžaste i ljubičaste boje dok je jedanaestogodišnji Saša vezivao pertle svojih omiljenih sportskih patika. Imao je osmeh deteta koje sanja velike snove – želeo je da jednog dana postane fudbaler, da istrči na veliki stadion i da njegova majka ponosno gleda s tribina.
– Mama, daj mi flašicu vode, zakasniću! – povikao je dok je oblačio dres.
– Polako, sine, imaš vremena. Samo pazi da ne trčiš preko ulice, – odgovorila je majka pružajući mu bočicu. Zagrlila ga je na vratima i poljubila u kosu.
– Vrati se brzo, večera će biti gotova kada se vratiš.
– Hoću, mama, – nasmejao se i potrčao niz ulicu, ne sluteći da je to bio njihov poslednji razgovor.
Dani neizvesnosti
Kada se nije vratio sa treninga, majka je pomislila da je ostao kod drugova. Ali kako su sati prolazili, a njega nije bilo, srce joj je počelo brže da kuca. Telefonirala je prijateljima, obilazila komšije, otišla do igrališta – ali od Saše nije bilo ni traga. Noć je pala, kuća je bila prazna, a u njenim mislima zavladala je hladna panika. Znala je da se događa nešto mnogo ozbiljnije.
Policija se ubrzo uključila. Pokrenuta je potraga – pretraživali su parkove, škole, šume. Njegova fotografija pojavila se na stubovima, zidovima, u novinama. Komšije su šaputale, prijatelji pitali, a majka je ponavljala jedno: – Moj Saša će se vratiti.
Godine nade i bola
Dani su se pretvorili u nedelje, nedelje u godine. Odgovora nije bilo. Majka je u tišini čuvala njegovu sobu. Na krevetu su i dalje stajale knjige i igračke, kao da će se svakog časa pojaviti i reći: „Mama, stigao sam.“
U snovima je često čula njegove korake niz hodnik, a na ulici bi je ponekad prevarilo dete koje liči na njega. Srce bi joj poskočilo, ali bi se stvarnost brzo sručila na nju.
– Mislila sam da će mi srce stati od bola, ali nisam smela da odustanem. Ako ja ne čekam svog sina – ko će? – govorila je prijateljici.
Godine su prolazile, a ona je živela između nade i očaja, držeći se za svaki mogući znak.
Neočekivano otkriće
Dvadeset i dve godine nakon njegovog nestanka, život je doneo trenutak koji je izgledao nestvarno. Njena prijateljica je na posao dobila misterioznu kutiju, adresiranu na ime Verka K., Sašine majke. Kada je kutija stigla do nje i kada ju je otvorila, ugledala je prizor koji joj je oduzeo dah – patike u kojima je njen sin otišao tog dana.
Pored njih je ležao pažljivo presavijen papir. Njene ruke su drhtale dok ga je otvarala. Na njemu, dečjim rukopisom, stajala je poruka:
– Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.
Suza za suzom klizila je niz njeno lice dok je pritiskala poruku na grudi. „Saša… moj Saša,“ ponavljala je kroz jecaje.
Misterija bez odgovora
Pitanja su se nizala. Da li je Saša tu boravio pre nestanka? Da li je namerno ostavio trag, želeći da majka jednog dana pronađe bar deo njega? Ili je neko drugi čuvao njegove stvari sve te godine? Policija je ponovo uključena, ali odgovora nije bilo.
Za majku, međutim, ta poruka je značila sve. To je bio glas njenog deteta, dokaz da ju je voleo i mislio na nju. Nije znala gde je, ni šta mu se dogodilo, ali znala je jedno – njihova veza nikada nije prekinuta.
Život sa sećanjem
– Čuvam tu poruku kraj kreveta, – rekla je jednom. – Svakog jutra prvo što uradim jeste da je dodirnem i pročitam. To je moj razgovor sa njim. To je moj Saša, moj dečak koji mi je ostavio deo sebe.
Godine iščekivanja ostavile su trag na njenom licu, ali u njenom srcu postojala je toplina svaki put kad bi pogledala te patike i rukopis. Bilo je to malo svetlo u beskrajnoj tami bola.
Zaključak
Priča o Saši ostala je neispričana do kraja, obavijena misterijom i tugom. Njegov nestanak zauvek je promenio živote njegove porodice, a poruka koju je majka pronašla posle više od dve decenije postala je jedini most između njih dvoje.
Za mnoge je to bila zagonetka bez rešenja. Ali za majku, to je bio znak ljubavi, dovoljan da joj da snagu da nastavi živeti. Ona je znala da gde god da je njen sin, on je ostao njen Saša – dečak koji je jednog letnjeg dana otišao na trening i nikada se nije vratio, ali je ostavio trag koji nijedno vreme ne može izbrisati.
