Slučaj male Pejsli Šultis djevojčice koja je nestala 2019. godine a pronađena tek nakon više od dve i po godine . Nije nestala u nepoznatom gradu, već skrivena ispod stepenica porodične kuće svog dede.Sudbina malene djevojčice je potresna i tužna.
Nestala još davne 2019. godine, kada je imala samo četiri nevine godine, mala devojčica po imenu Pejsli postala je tragičan simbol nevidljive patnje i nedovoljno efikasnog sistema zaštite dece. Više od dve i po godine provela je skrivajući se u tami, u improvizovanom skrovištu napravljenom ispod drvenih stepenica, unutar kuće koja je pripadala njenom dedi, u mestu Sogertis, savezna država Njujork – na samo nekoliko sati vožnje od mesta njenog zvaničnog nestanka. Uprkos tome što je fizički bila izuzetno blizu, bila je psihološki i društveno udaljena svetlosnim godinama.
- U početku je sve ukazivalo na klasičan slučaj nestanka deteta. Policijska istraga je pokrenuta, tragalo se danima, mesecima, a porodica je formalno iskazivala spremnost na saradnju. Međutim, sve je to bila iluzija, jer su istrage bile konstantno ometane izgovorima koji su se kretali od “zaštite privatnosti” do “nedostatka zakonskog osnova” za detaljan pretres kuće. Vlasti su više puta pokušavale da steknu potpun uvid u prostor, ali su nailazile na birokratske i zakonske barijere. A upravo u toj kući, iza običnog zida, nalazila se Pejsli – živa, ali zaboravljena.
Istina je počela da se razotkriva tek zahvaljujući pronicljivosti i istrajnosti detektiva Erika Tajla. Tokom još jedne u nizu poseta kući, njegova pažnja bila je privučena naizgled beznačajnim detaljem – daske ispod stepeništa koje nisu savršeno nalegale. Kada je uperio snop baterijske lampe u mračni prostor i video komad ćebeta, odlučio je da preduzme odlučan korak. Ono što je otkrio šokiralo je čak i najiskusnije istražitelje – iza drvenih ploča, među jastucima, pokrivačima i predmetima za prikrivanje, skrivala su se mala, drhtava stopala. Bila je to Pejsli. Tiha. Stisnuta. Bez izraza. Bez glasa. Uz nju je bila i njena majka, Kimberli Kuper, koja u tom trenutku nije imala zakonsko pravo da bude uz dete.
Pejsli je u međuvremenu zakonski poverena na starateljstvo drugoj porodici, ali njeni biološki roditelji to nisu želeli da prihvate. Umesto da poštuju odluke suda, krenuli su putem obmane i manipulacije. Odluka da je sakriju od sveta značila je da devojčica godinama nije imala pristup obrazovanju, osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, društvenim kontaktima s vršnjacima, niti bilo kakvom obliku normalnog detinjstva. Njen svakodnevni život se sveo na boravak u skučenom, hladnom i mračnom prostoru, bez dodira sa svetlom dana, bez prilike da razvija osnovne emocionalne i intelektualne veštine.
Najpotresniji trenutak za sve uključene u istragu bio je upravo onaj kada su je pronašli – dete nije ispuštalo ni glas. Ni ona, ni njena majka. Zlokobna tišina kojom su bile obavijene opisivana je kao “jeziva”, a istražitelji su je doživeli kao snažan pokazatelj duboke psihološke traume. Psiholozi su kasnije potvrdili da je moguće da je devojčica naučila da ćuti – iz straha, iz zbunjenosti, iz osećaja nesigurnosti, ili zato što joj je rečeno da će biti kažnjena ukoliko se ikome obrati.
- Policija je izvestila da je prostor u kojem je devojčica boravila bio vidno pripremljen za skrivanja. Bio je vlažan, bez grejanja, bez ventilacije, i pun improvizovanih materijala za zamaskiranje. Zanimljivo je da su članovi porodice uredili jednu sobu u kući, navodno kao dečju, kako bi ostavili utisak da je to “u slučaju da se Pejsli jednog dana vrati”. U stvarnosti, dete je sve vreme bilo prisutno, ali je živelo u paralelnom svetu – svetu tišine, tame i prisilne izolacije.
Nakon što je pronađena, majka je odmah uhapšena i optužena za ugrožavanje bezbednosti deteta, kao i za ometanje izvršenja sudske odluke o starateljstvu. Otac i deda su takođe optuženi, ali su pušteni uz strogu zabranu bilo kakvog kontakta sa devojčicom. Pejsli je predata nazad zakonitom staratelju i trenutno se nalazi u sigurnom, podržavajućem okruženju zajedno sa svojom starijom sestrom – u sredini koja joj konačno može pružiti ono što je godinama bila lišena: ljubav, sigurnost, toplinu i šansu za oporavak.
Iako je fizički delovala stabilno, stručnjaci su odmah upozorili na moguće dugoročne posledice koje višegodišnja izolacija, emocionalna manipulacija i traumatična iskustva mogu ostaviti na mentalno zdravlje deteta. Biće potrebno mnogo vremena, pažnje, terapije, i izuzetno strpljenje kako bi Pejsli naučila da razume ono što se dogodilo, da izgradi zdravo poimanje stvarnosti, i što je najvažnije – da ponovo stekne poverenje u ljude i svet oko sebe.
Ova potresna priča otvara brojna pitanja i ostavlja gorak ukus u ustima: kako je moguće da dete ostane skriveno toliko dugo, a da sistem ne reaguje efikasnije? Gde su zakazali mehanizmi zaštite dece? Gde je nestala saradnja među institucijama koje bi trebalo da brinu o najslabijima? Iako na ta pitanja odgovori još uvek nisu jasni, jedno je sigurno – Pejsli je sada bezbedna, i uprkos svemu što je prošla, pružena joj je nova šansa. Šansa da preživi ne samo fizički, već i duhovno. Da pronađe svetlo nakon godina tame.
