Smrt voljene osobe za sobom ostavlja prazninu,žalovanje.Najtežeod svega je prihvatiti taj peveliki gubitak voljne osobe.
Nakon smrti, mnogi veruju da duša čoveka ne nestaje odmah, već ostaje blizu, pokušavajući da se oprosti od ljudi i mesta koja su joj u životu značila. Iako zvuči kao nešto iz legende ili folklora, brojna svedočanstva običnih ljudi, iz raznih krajeva i kultura, svedoče o sličnim iskustvima – tiho prisustvo u kući, čudni zvuci, neobjašnjive pojave, neobično ponašanje životinja i živi snovi koji deluju stvarnije od stvarnosti. Ova iskustva, ma koliko bila misteriozna, u ljudima često bude osećaj utehe, kao da im se pokojnik na kratko vratio da kaže poslednje zbogom
- U trenutku smrti, duša – kako tvrde mnogi duhovni pravci i sedočenja onih koji su doživeli kliničku smrt – napušta fizičko telo i lebdi iznad njega, nesvesna da je smrt nastupila. Tek s vremenom postaje svesna da više nije vezana za telo, i tada kreće na svoj oproštajni put – obilazi svoj dom, ljude koje je volela, mesta gde je bila srećna, ostavljajući za sobom nevidljiv, ali snažno prisutan trag. Neki veruju da je taj proces prirodan i da traje do četrdesetog dana nakon smrti, nakon čega duša odlazi na svoje konačno odredište.
Oni koji su izgubili voljene, često tvrde da osećaju njihovo prisustvo kroz razne znakove. Nekima se pokojnik javlja u snovima, noseći poruke utehe, oproštaja ili ljubavi. Drugima se pojavljuju čudne pojave – kucanje na prozoru ili vratima, škripa poda, šum koraka, mirisi koje su povezivali s pokojnikom, poput omiljenog parfema. Često se duše, kako se veruje, mogu pokazati i kroz životinje – neobični dolasci ptica, mačaka, pasa ili insekata u kuću na simbolične datume, poput dana smrti, rođendana ili četrdesetog dana.
Kućni ljubimci su posebno osetljivi na prisustvo duhovne energije. Pas koji gleda u praznu tačku i laje bez razloga, mačka koja se iznenada povuče ili mirno sedi pored nevidljive figure – sve su to znaci koje ljudi često ne mogu da objasne, ali ih osećaju duboko u sebi. Neki tvrde da čak i fizički mogu osetiti dodir, hladan povetarac, nežan šapat, ili da osete poznatu ruku na ramenu.
Svedočanstva ljudi koji su doživeli ovakve trenutke su brojna i potresna. Jedni pričaju o kucanju na vrata jedanaestog sprata, gde niko ne može fizički doći, drugi o poznatom kašlju pokojnika koji je odzvanjao u tišini, dok treći svedoče o preciznim snovima koji se poklapaju s tačnim vremenom smrti, i o porukama koje dolaze u snovima kao oproštaj. Takvi doživljaji, iako ponekad zastrašujući, često donesu mir onima koji ostaju – jer osećaju da nisu zaboravljeni i da postoji nevidljiva veza koja nadilazi smrt.
Mnogi veruju da duše ne odlaze potpuno sve dok ne vide da su njihovi voljeni dobro. Tek kad osete da su svi sigurni i emocionalno prihvatili gubitak, one mogu da krenu dalje. Zato se oproštaj često dešava postepeno – kroz tihe znakove, kroz prisustvo u snovima, kroz neobjašnjiva osećanja – sve dok se ne zatvori taj krug između života i smrti.
Na kraju, bez obzira na to da li neko veruje u život posle smrti ili ne, ovakve priče ostaju svedočanstvo o dubokoj ljudskoj potrebi da zadrži vezu s voljenima, čak i kada ih fizički više nema. I u toj tišini koja ostaje iza pokojnika, mnogi nalaze smisao, utehu i veru da ljubav – ona prava i iskrena – nikada ne umire.
