Miroslava Mira Alečković bila je izuzetno plodna srpska književnica. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu. Udala se za poznatog srpskog slikara Savu Nikolića i s njim imala troje dece: ćerke Nedu i Milu te sina Srđa. Njena književna karijera obuhvatala je pisanje pesama i romana, te je objavila više od 50 knjiga namenjenih i deci i odraslima. Pored svoje književne karijere, Mira Alečković bila je aktivna učesnica Narodno-oslobodilačkog pokreta tokom Drugog svetskog rata.
Njena hrabrost i doprinos književnosti doneli su joj mnoge nagrade i priznanja. Zajedno sa kolegama književnicima, osnovala je omladinski književni časopis “Zmaj” i bila njegov glavni i odgovorni urednik punih 40 godina. Takođe je obavljala dužnosti sekretarke, potpredsednice i predsednice Udruženja književnika Srbije, kao i predsednice Saveza književnika Jugoslavije. Njena dela prevedena su na 20 svetskih jezika, a govorila je deset.
Mira Alečković provela je detinjstvo u Beogradu, gde je njen otac Mašan Alečković, novinar, preneo porodicu iz rodnog Novog Sada. Njena majka Dragica Draga Trpinac bila je jedna od retkih telegrafkinja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Mira je letnje raspuste provodila kod tetke Jelene Trpinac, koja je bila profesorka književnosti i usadila joj ljubav prema srpskoj narodnoj poeziji. Od dede Mladena Trpinca, opančara, nasledila je ljubav prema ljudima. Rano je pokazala talent za pisanje i već sa sedam godina napisala je prvu pesmu objavljenu u novinama. Pohađala je francusku osnovnu školu i gimnaziju, a školovanje joj je stipendirao patrijarh Varnava zbog njenog talenta za književnost i filozofiju.
Njena hrabra aktivnost tokom Drugog svetskog rata uključivala je članstvo u Savezu komunističke omladine Jugoslavije i partizanskoj ilegali. Gestapo ju je jednom prilikom uhapsio, ali je zahvaljujući intervenciji Srpske pravoslavne crkve puštena iz zatvora. Potom se pridružila Narodno-oslobodilačkom pokretu, gde je pomagala ranjenicima. Nakon rata dobila je mnoge nagrade za hrabrost, uključujući Orden za hrabrost i Viteza Legije časti.
Nakon rata, Mira Alečković nastavila je svoju književnu karijeru, uređujući razne omladinske časopise i pišući pesme. Njena prva zbirka pesama “Zvezdane balade” objavljena je 1946. godine, a potom su usledile zbirke “Dani razigrani” i “Tri proleća”. Svoj prvi roman “Srebrna kosa” objavila je 1953. godine. Njene knjige, pisane jednostavnim i iskrenim jezikom, omiljene su među decom i danas su deo školske lektire. Napisala je i popularne pesme “Druže Tito mi ti se kunemo” i “Jugoslavijo”.
Mira Alečković bila je aktivna i u posleratnoj borbi za slobodu i socijalnu pravdu. U svom romanu “Jutro” oslikala je surovost borbe za vlast, dok je suđenje književniku Gojku Đogu komentarisala kao “jadno društvo koje sudi pesniku”. Podržala je studentske demonstracije 1968. godine, a tokom sedamdesetih objavila je tri zbirke poezije: “Sunčani soliteri”, “Da život bude ljubav” i “Sanjalica”.
Sarađivala je s mnogim domaćim i stranim književnicima, uključujući Desanku Maksimović, Branka Ćopića, Duška Radovića, Rašu Popova, Mikija Antića i Ćirila Kosmača. Takođe je bila aktivna u društvima za kulturnu saradnju Jugoslavija-Francuska i Jugoslavija-Norveška, te je osnovala biblioteku “Epoha”, gde su prvi put objavljena dela Marsela Prusta i Franca Kafke.
Mira Alečković preminula je 27. februara 2008. godine u Beogradu, a sahranjena je uz najviše vojne počasti u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Na njenoj sahrani govorili su književnik Pero Zubac i prijatelj Aleksandar Sergejevič Plevako, koji je istakao njenu pomoć u razumevanju srpske duše. Pesme koje je napisala, poput “Poruka jedne senke” i “Najlepša reč”, i dalje odjekuju snagom njenog izraza i ljubavi prema ljudima i zemlji.
