U današnjem članku donosimo vam priču žene koju je muž ostavio samu sa djetetom,pritisak koji nije mogla sama da izdrži odlučila je ostaviti svoje djete kod svekrve.U nastavku teksta priča ove žene…
Kasna noć u malom stanu u Novom Sadu bila je obavijena plačem male Lane, bebe koja nije prestajala da se bori sa nemirom i umorom. Dok sam je pokušavala uspavati, kroz zidove je odjekivao oštar glas moje svekrve Milene: „Ne možeš ovo sama, Ivana! Nisi stvorena da budeš sama sa detetom!“ Njene riječi probadale su me kao noževi, a ja sam samo nemo posmatrala suze koje su mi klizile niz obraze. Nije bilo snage da ih obrišem. Još tri dana ranije, Marko, moj muž, spakovao je torbu i otišao. Rekao je samo: „Gušim se ovde. Žao mi je.“ I nestao, bez traga, bez pitanja za Lanu ili mene.
Milena je došla ubrzo, sa svojim poznatim mirisom lavande koji me je nekada podsjećao na detinjstvo, ali sada me samo gušio. Sela je naspram mene, pogledala me strogo i rekla: „Ivana, moraš biti realna. Marko se neće vratiti. Ti nemaš posao, nemaš roditelje, nemaš podršku. Mi smo ti jedina porodica. Moraš misliti na Lanu. Kako ćeš je hraniti? Kako ćeš joj kupiti pelene?“ U njenom glasu nije bilo topline, samo logika i hladan pritisak stvarnosti.
- Moja prošlost je već bila teška — majka je umrla prije dvije godine, oca sam izgubila još ranije. Posao u knjižari nestao je čim sam zatrudnjela; šef nije želio trudnicu za kasom. Prijatelji su se povukli, vjerovatno nesigurni kako da se ponašaju oko mene. Ostala sam sama sa djetetom i praznim frižiderom.
Jedne večeri, Milena je iz torbe izvadila kovertu punu novca. „Ovo je sto hiljada dinara. Dovoljno za nekoliko meseci. Ali imam uslov — daj mi Lanu dok ne staneš na noge. Ja ću je čuvati, ti nađi posao, stan, sredi život. Kada budeš spremna, vratićeš je.“ Ostala sam bez daha. „Hoćeš da ti dam svoje dijete? Kao da je stvar?“ pitala sam, šokirana. Ona je mirno odgovorila: „Ne zauvek. Samo dok ne budeš mogla da joj pružiš ono što joj treba.“ Njene riječi su odzvanjale u meni. Šta ako je u pravu? Lana je plakala svake noći, a ja nisam imala ni za hljeb. Milena je imala kuću, baštu, sigurnost. Ali ona nikada nije znala kako da pokaže nježnost.
Dani su prolazili u agoniji. Milena je uporno ponavljala isto: „Vreme prolazi, Ivana. Novca nema. Lani je potrebna sigurnost.“ U jednom od tih razgovora pojavila se i Markova sestra Sanja. I ona je naglašavala: „Mama ti nudi rešenje. Nije lako biti samohrana majka. Šta ako se razboliš? Ko će se brinuti o Lani?“ Kada sam je pitala gdje je Marko i zašto on ne pomaže, samo je slegnula ramenima i rekla: „On je slab čovek. Ali to nije Lanina krivica.“
- Moje dijete je ubrzo dobilo temperaturu, a ja nisam imala novca ni za lijekove ni za pelene. U apoteci su mi dali lijekove na dug, ali rekli da ne mogu više. Svaki put kada bi Milena došla, ostavila bi mi malo hrane ili pelena — tihi podsjetnik na ponudu. Jedne večeri, iscrpljena i izmučena, pozvala sam je i zamolila da dođe. Rekla sam: „Možeš li doći po Lanu? Samo na nekoliko dana… dok ne skupim snagu.“ Sat vremena kasnije, došla je i uzela bebu iz mog naručja, hladno izgovorivši: „Biće dobro sa mnom.“ Kada su otišli, srušila sam se na pod i plakala do svitanja.
Naredne nedjelje bile su maglovite. Prijavila sam se na biro rada, tražila poslove, čistila stanove za sitni novac. Svake večeri sam zvala Milenu da pitam za Lanu. Njeni odgovori bili su kratki: „Dobro je. Ne brini.“ Ali ja sam brinula. Jednog dana otišla sam u Sombor nenajavljeno. Kada sam ušla, Lana me pogledala zbunjeno, kao da me ne prepoznaje. Milena mi nije dozvolila da je odvedem. Rekla je: „Moraš odlučiti — ili ćeš biti ovde stalno, ili ćeš je remetiti dolascima i odlascima.“ Srce mi se slamalo.
Posle mjesec dana dobila sam posao u pekari. Bilo je teško, ustajala sam u pet ujutru, ali sam bar imala neku sigurnost. Jednog dana sam odlučila da se suočim sa Milenom. Došla sam i rekla: „Vodim svoje dete kući.“ Pogledala me sa prezirom: „Misliš li da si sada spremna? Da će biti drugačije?“ Nisam se povukla. „Možda neće, ali barem ću znati da sam pokušala.“ Uzela sam Lanu u naručje i osjetila kako se život vraća u mene.
Prošla je godina dana. Živimo same, Lana i ja. Nije lako. Često nemam dovoljno za igračke ili voće, ali ona raste uz mene, a svaki njen osmijeh vraća mi snagu. Ponekad me progoni dilema — jesam li bila sebična što sam je vratila prije nego što sam se potpuno oporavila? Ili bih bila sebična da sam je ostavila? Možda odgovor nikada neće biti jasan, ali jedno znam sigurno: iako nemam mnogo, imam ljubav. A možda je to, u svom najdubljem smislu, ono što znači biti dobra majka.
