Baka Milena Pavićević, u 87. godini života, živi usamljeničkim životom u pokvarenom stanu u srcu Gnjilana. Odsustvo druženja je opipljivo, jer joj ni jedna duša ne krasi prag osim povremenih posjeta zalutalih pasa, kojima ona nesebično daje hranu u obliku oskudne korice kruha. Bez književnog bekstva da zaokupi svoje vreme, njeni dani se protežu pred njom, naizgled neispunjeni.
Finansijski, njena situacija je teška, sa samo mjesečnom penzijom od 200 eura koja jedva pokriva osnovne troškove računa i izdržavanja. Iako se okolnosti mogu činiti tmurnim, postoji srebrna linija usred nedaća – njena privrženost vegetarijanskom načinu života, što se pokazuje slučajno zbog njenih finansijskih ograničenja, jer čak i luksuz da priušti meso ostaje nedostižan san.
Sa inspirativnom pričom o baki Mileni upoznala me je moja poznanica Svetlana, koja slučajno radi na Kosmetu. Bilo je to pre osam godina kada se Svetlana našla u Gnjilanu i ukrstila se sa izuzetnom staricom koja je svoj život posvetila brizi o psima lutalicama. Impresionirana njenom nesebičnošću, Svetlana je preuzela na sebe da pomogne na bilo koji način.
Pokrenula je kampanju sterilizacije za neke od pasa, nekoliko ih je udomila na svoju brigu, a dragoj baki je čak i obezbijedila prijeko potrebne ćebad i garderobu. Svetlana je godinama bila u toku sa stanjem starice, sve do nedavno kada ju je posao ponovo doveo u Gnjilane, ovoga puta u pratnji dvoje italijanskih kolega. Sudbinom su naleteli na malu dvorišnu kapiju, koja se nalazila u uličici iza centra, koja je bila neočekivano otvorena. Nakon dugih osam godina, baka Milena me je konačno ponovo ugledala.
