U jednom bosanskom selu kod Zvornika, jedna žena, pre svega majka, odavno je prestala da oseća radost. Nakon što je izgubila supruga, koji je poginuo na njivi pod frezom, ona se našla sama. Kroz suze je ispričala kako su je deca napustila, te kako niko o njoj ne vodi računa.”Deca su me ostavila, niko ne vodi računa o meni, niti dolazi. Kako mi je muž poginuo, sve troje dece me je napustilo samu”, jecala je starica.
Namjlađi sin joj nije dolazio 7,5 godina, nije ih obilazio. “Ne znam zašto ne dolazi tako dugo, valjda mu žena ne da. Muž mi je poginuo, ni unučiće nije upoznao. Starija je žena od njega, on je iz 1985, a ona iz 1977. Imaju dvoje dece i žive kod nje u kući. Otkako mi je suprug umro, sa sinom sam bila tri puta na sudu. Sve hoće da deli, a ništa nije radio. Muž nije ni upoznao kako treba njegovu decu, posebno mlađeg. Samo me obilazi ćerka sa zetom, koja živi blizu mene. Sedmoro unučadi imam”, zaključila je starica, iznoseći bolnu priču iz svog života.
“Bili smo kao robovi. On se tri puta operisao, dva puta za godinu dana. Sin mu nijednom nije otišao u posetu u bolnicu u Tuzli. Komšija je skupljao ljude da mu daju krv, sin se nije ni pojavio. I danas plače i žali ga. Mene kad umrem ne treba niko da žali. Za mene je sin umro, ja sam mu rekla, nikada mu oprostiti neću. Ni njemu, ni starijoj ćerki. Rekla sam sinu – neću ti biti majka ni na zemlji, ni u zemlji. Za srce me je ujeo, duša me boli, ali nije za priču. Nisam 14 meseci imala nikakva primanja, nijednom me nisu nazvali, ni pitali da li imam hleba. Komšijama hvala, oni su mi pomogli”, tužno je iznela svoje osećaje.”Sin nikada ništa nije radio i nije nas hranio. Dok smo kuću gradili, išao je u školu. Sada sve hoće da deli. Tužno je to. Viđam ga samo na sudu. Već tri puta smo tamo išli.””Kad umrem, ne treba da mi dolaze na sahranu, kad me nisu obilazili dok sam bilaživa.”Baka se i dalje nada da će deca doći, da će se opametiti i da će početi da je obilaze, kako bi izgladili svoje odnose.
