Najdirljivija ljubavna priča u životu slavnog ruskog pesnika Vladimira Majakovskog odigrala se u Parizu, gde se zaljubio u Tatjanu Jakovljevu.Iako su bili potpuno različiti, ruska emigrantkinja, oplemenjena stihovima Puškina i Tjutčeva, nije mogla shvatiti moderne stihove sovjetskog pesnika, “ledolomca” iz Sovjetskog Saveza. Divlji, strastveni Majakovski ju je uplašio svojom neukroćenom strašću, ali njeno srce nije bilo dirnuto ni njegovom pasjom odanošću ni slavom. Majakovski se vratio sam u Moskvu, a iz ove intenzivne i neuzvratne ljubavi ostala mu je tajna tuga, koju je iskazao kroz čudesnu pesmu “Pismo Tatjani Jakovljevoj,” u kojoj je napisao: “Uprkos svemu, jednog dana ću te dobiti – ili tebe ili Pariz.”
Ona je ostala nepromenjena. Sav honorar od njegovih nastupa u Parizu Majakovski je položio na račun poznate pariske cvećare, pod uslovom da svakog nekoliko puta nedeljno isporuči Tatjani Jakovljevoj buket najlepšeg i najneobičnijeg cveća – hortenzija, ljubičica, crnih ruža, čajevki, orhideja, astera ili hrizantema.
Renomirana pariska cvećara marljivo je ispunjavala ekstravagantne zahteve ovog neobičnog klijenta. Od tada, godinama, svakog dana, bez obzira na vremenske uslove ili godišnja doba, na vratima Tatjane Jakovljeve pojavljivao se dostavljač s buketima fantastične lepote i uz istu poruku: “Od Majakovskog.”
Majakovski je preminuo tridesetih godina, u 36. godini, a vest o njegovoj smrti zapanjila ju je poput neočekivanog udara. Već se navikla na to da on ulazi u njen život, na saznanje da je negde tamo šalje cveće. Nisu se viđali, ali činjenica da postoji neko ko je toliko voli uticala je na sve aspekte njenog života, kao što Mesec utiče na sve stanovnike Zemlje, jednostavno kružeći oko njih.
Nije znala kako dalje živeti bez te lude ljubavi, tople rastopljenosti u cveću. Međutim, u uputstvima koje je ostavio zaljubljeni pesnik cvećaru, nije bilo ni pomena o njegovoj smrti. Sutradan se pojavio dostavljač s prelepim buketom i istim rečima: “Od Majakovskog.”
Velika ljubav se često smatra jačom od smrti, ali retki su oni kojima je dato da ovu izjavu učine stvarnom. Vladimiru Majakovskom je to uspelo. Cveće su joj donosili i tridesetih, kada je preminuo, i četrdesetih, kada je već bio zaboravljen. Tokom Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije Pariza, preživela je samo prodajom ovih raskošnih buketa na bulevaru.
Svaki cvet bio je “ljubav,” i bukvalno ju je održavao na životu tokom godina njegove reči ljubavi. I dalje su stizali i nakon oslobođenja Pariza od strane savezničkih snaga, dok je ona, zajedno sa svima, plakala od radosti kada su Rusi ušli u Berlin. Dostavljači su se menjali, stari su stari, ali su i novi znali da su deo male, ali značajne legende. I, kao u paroli koja im daje prolaz u večnost, govorili su s osmehom: “Od Majakovskog.”
