Đorđe Balašević, velikan sa perom, ostavio je neizbrisiv trag u dušama ljudi na Balkanu. Njegova umetnost sa rečima bila je duboko prožeta emocijama i životnim istinama, pa su njegove pesme postale neizostavan deo kolektivnog sećanja.”Davne 1986. godine, Đole je postavio sebi ambiciozan zadatak: ‘Napraviti pesmu koja će ostati.’ Moramo priznati, taj zadatak je majstorski ispunio.”
Kada su mu govorili da je pisanje o ljubavi uzaludno, odbranio je tu temu rečima: “Kažu da ljubav brzo dosadi, ali tu ću već morati i da je malo branim. Dosadi, naime, samo onom ko je voljen, nikad i onom ko voli. Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…”
Đole je znao preneti životnu mudrost kroz svoje stihove: “Sve ima svoje, kad mrzne i vri, kad menja boje, kad vene i zri, sve ima svoje, početak i kraj, tame postoje da bi prizvale sjaj…”O njegovom pristupu ljubavi rekao je: “Kad ti je stvarno stalo do nekoga, njegove greške ne menjaju tvoja osećanja, jer razum se naljuti – ali srcu je i dalje stalo.”
Njegove misli o magnetima u nama, odbijanju, osećajima, razočaranju i ćutanju postale su deo filozofije života za mnoge.U svetlosti Đoletovih stihova, ostaju večne reči koje će i dalje dodirivati duše: “Nije ti svaka bila u rečima. Neka ti je bila i u srcu, ali si ćutao o njoj. Ja znam i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.”
I na kraju, noćas opraštamo, uklapajući se u njegovu misao: “Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.” Đorđe Balašević, večna legenda, oprosti nam ovo tužno opraštanje.
