U današnjem članku vam pišemo na temu koju veoma retko obrađujemo, a koja nosi duboko emotivne i moralne implikacije za mnoge ljude.
Otac Ljubomir Ranković, poznat po svom direktnom pristupu, govorio je o temi koja duboko pogađa porodicu i društvo, a to je – greh abortusa i uloga muškaraca u toj odluci. Tema koja izaziva snažne reakcije, a kojom se, prema njegovim rečima, retko bave, naročito muškarci.
Otac Ljubomir Ranković izneo je snažnu poruku koja je izazvala brojne reakcije, ukazujući na jedno pitanje koje je često zanemareno, a tiče se svih nas. Naime, govori o jednom “strašnom grehu” – abortusu, i to ne kao događaju koji se dešava samo ženi, već i kao odluci u kojoj muškarci igraju ključnu, ali gotovo nikad priznatu, ulogu. Prema njegovom iskustvu iz ispovedaonice, abortus je tema o kojoj većina muškaraca ćuti, iako su oni često saučesnici ili, u nekim slučajevima, glavni akteri koji su doveli do tog trenutka.
U svom obraćanju, otac Ranković podseća na to da se približavamo prazniku Rođenja Sina Božjeg, koji simbolizuje radost i svetost svakog novog života. Upravo zato, tema života i rađanja postaje još značajnija u ovom periodu. On naglašava da je prva zapovest ljudima upravo ta: „Rađajte se i množite se“. Međutim, realnost u kojoj živimo je vrlo drugačija. On upozorava na ozbiljan demografski pad, poznat kao „bela kuga“, u kojoj svake godine nestane čitav grad, a statistike abortusa i dalje rastu, što postavlja ozbiljna pitanja o našem društvu i vrednostima koje negujemo.
Otac Ranković iznosi svoja iskustva sa ispovedi i duboko se dotaknuo kontrasta između muškaraca i žena kada se govori o abortusu. Dok žene, majke, supruge i devojke, često dolaze kod duhovnika slomljene, sa osećajem krivice, stida i unutrašnje boli, muškarci gotovo uvek ćute. Često su upravo oni ti koji su vršili pritisak na žene, ali su prešli preko toga kao da to nije njihov problem. Mnoge žene priznaju da su bile primorane na ovu odluku zbog svojih partnera, dok muškarci, iako su bili ti koji su u mnogim slučajevima doneli odluku, često ćute i izbegavaju odgovornost.
Ovaj problem duboko pogađa samu osnovu porodice. Otac Ranković podseća da Crkva smatra muškarca glavom porodice, ali ne u smislu autoriteta ili moći, već u smislu odgovornosti. Njegova uloga je da štiti, brine i preuzme odgovornost za svoju porodicu. Kada muškarac izbegne ovu odgovornost, to ne pogađa samo njegovu partnerku, već narušava temelje porodice i društva u celini. Porodica nije samo zajednica u kojoj žive ljudi, već i temelj na kojem počiva čitavo društvo.
Otac Ranković upućuje snažan apel muškarcima, pozivajući ih da ne beže od odgovornosti. Njegov poziv nije osuda, već poziv na buđenje savesti. On traži od muževa da se suoče sa sopstvenom odgovornošću i da prestanu da se skrivaju iza tišine. Po njegovom mišljenju, žene i deca nose posledice tih odluka, dok muškarci često ostaju “nevidljivi”. Apeluje na njih da preuzmu odgovornost pred Bogom, pred ljudima, istorijom i, najvažnije, pred sopstvenom savešću.
Zaista, ova tema izaziva snažna osećanja i poteže pitanja o tome koliko smo svi odgovorni za stvaranje i očuvanje života. Ovaj tekst poziva sve nas da se zapitamo o našoj ulozi u donošenju teških odluka, koje ne utiču samo na nas, već i na živote onih oko nas. Odbacivanje odgovornosti nikad nije rešenje – samo suočavanje sa stvarima koje nam donosi život može dovesti do istinske promene i pomirenja
