Danas u članku pišem o Veroniki, ženi koja je doživela životnu promenu u trenutku kada je verovala da je pred njom miran period života. Na dan kada je otišla u penziju, njen muž Markus izgovorio je rečenicu koja joj je promenila ceo svet: Odlazim… kod druge.
Ovaj trenutak, u kojem su se svi planovi iz njenog života raspali, postao je početak njenog novog puta, na kojem je naučila kako da ponovo voli – ovaj put sebe.
Veronika je bila žena koja je očekivala da će nakon penzije ući u fazu života koju su oboje sa suprugom čekali: dani bez stresa, uživanje u tišini doma, planiranje zajedničkih vikenda. Međutim, sve se promenilo kad je njen muž saopštio da odlazi. Bez vriske, bez drame, ona je sedila u tišini, bez reči, dok je on pakovao svoje stvari. Markus nije izgledao kao da se pokajao, naprotiv, bio je olakšan, kao da je skinuo ogroman teret sa svojih ramena.
Njegovo “zbogom” bilo je toliko hladno da je Veronika ostala u šoku, u tišini, u kaputu i cipelama, nesposobna da se pomeri. Njena stvarnost se srušila u trenutku, a ona je ostala sama, u svom domu, sa prazninom koja je ispunila svaku prostoriju.
- Prvih nekoliko dana Veronika nije mogla da poveruje da je stvarno došlo do ovoga. Pokušavala je kontaktirati Marka, nadajući se da će promeniti mišljenje. Slala je poruke, pokušavala da ostvari razgovore, ali odgovora nije bilo. Bilo je jasno: Markus je otišao zauvek. A žena s kojom je bio – verovatno već dugo. Niko ne ostavlja partnera nakon 35 godina braka zbog iznenadne strasti. Veronika je počela da se seća sitnih, čudnih promena u njihovom zajedničkom životu: hladni pogledi za večerom, izleti na pecanje bez nje, sve te sitnice koje su tada delovale beznačajno, sada su se slagale u jasnu sliku izdaje.
Nedelju dana kasnije, prijateljica s zajedničkog odmora rekla joj je nešto što je Veroniku potpuno slomilo: „On se već tada viđao s njom.“ Svi su znali, osim nje. Taj osećaj izdaje bio je još gori od same fizičke izdaje. Prošle su sedmice, meseci, a Veronika je bila u potpunom šoku. Njena svakodnevica je postala noćna mora. Nije mogla da spava, nije mogla da jede, samo je hodala po svom domu, izbegavajući ljude, bežeći od utešnih reči i pokušaja da joj neko pomogne. „Vreme leči“, svi su govorili, ali ona je znala da to nije istina. Vreme samo otkriva stvarnost i donosi jasnoću.
Jednog dana, Veronika je dobila pismo. Rukopis koji je prepoznala odmah, jer je znao samo Markus. Pročitala je pismo koje nije bilo ljubavno, ali je bilo prepuno kajanja. „Znam da ne zaslužujem oproštaj“, pisao je, „ali sada shvatam da je nedostatak poštovanja bio samo prema meni samom.“ Veronika je shvatila da je Markus otišao jer više nije mogao da bude uz nju kao partner, već je tražio nekog novog, novog izvoru sreće. Pismo je bilo kao poslednji udarac, ali i poslednji pokušaj izvinjenja. No, Veronika nije imala mnogo odgovora. Bol od gubitka bile su snažnije od njegovih reči.
- Međutim, u danima koji su usledili, Veronika je počela da se bori. Počela je da se ponovo budi, da diše, da živi na svoj način. Počela je da ceni male stvari: miris svežeg hleba, sunčeve zrake, šetnje po svom vrtu, razgovore s prijateljima. Nije bila srećna, ali je naučila da uživa u slobodi. Ponosno je upisala kurs keramike – za sebe. Nikome više nije objašnjavala svoje odluke. Svaki korak, ma kako mali bio, postao je njen.
Veronika je naučila nešto najvažnije: da ljubav nije samo u vezi s nekim drugim. Ljubav prema sebi postala je njen prioritet. Naučila je da ceni svoju unutrašnju snagu i sposobnost da sama, bez očekivanja drugih, kreira sopstveni put. Učila je da voli svoj život onakav kakav je – nesavršeno, ali potpuno njen. I sada zna da ništa ne traje večno, ali da to ne znači da život ne treba živeti punim plućima. Bol je bila prisutna, ali nije je definisala. Niko joj više nije mogao oduzeti slobodu, pravo da bude svoja.
Svakim novim danom Veronika je učila kako da voli život, korak po korak, sa svim njegovim uspomenama, gubicima i novim počecima. I, najvažnije, svakim danom je učila da voli sebe
