Stajala sam pored majčinog groba, suočena sa prošlošću koja me i dalje pratila, dok je ona, moja sestra, dolazila kao simbol svega što sam izgubila. Ali tog dana, u tom trenutku, sve se promenilo ništa više nije bilo isto.
Sive su se oblake nad grobljem kretale, a vetar je nosio miris nadolazeće kiše, čineći vazduh teškim i tjeskobnim. Tu, među okupljenim ljudima, čuo se šapat i tihe pogrebne pesme, dok sam stajala pored kovčega, ukočena, suočena sa trenutkom koji je menjao sve. Bilo je to poslednje zbog čega su me vezivale suze, jer sam znala da će ona uskoro doći — moja sestra, osoba koja je pre šest godina uzela nekog kog sam volela, a koga sam smatrala budućnošću svog života.
I ona je, na kraju, došla. Njena crna odeća više je podsećala na modnu pistu nego na žalost, a njen osmeh je bio leden i oštar, poput noža. Na ruci joj je blistao dijamant, a pored nje stajao je on — muškarac kog sam volela, a sada je bio njen trofej.
- „Još uvek sama, Jesika?“ izgovorila je tiho, gotovo nečujno, ali dovoljno da samo ja čujem. Glas joj je nosio stidljiv podsmijeh. „Još uvek skupljaš mrvice dok ja imam sve?“
Njen pogled bio je pun zadovoljenja, kao da je smatrala da je moj gubitak samo njena pobeda, kao da je moja tuga bila izvor njene snage. No, nije bila ni svesna da moj život više nije bio isti. Niti su njene reči, niti njen pogled mogli da vide kako je sve što je bilo, sada bilo iza mene.
Nekoliko metara dalje, među ljudima, stajao je on. Dan. Čovek koji je sve znao o meni, ali više od svega — onaj koji je stajao uz mene u svim trenucima, onaj koji je mogao da mi pokaže da nije kraj, već samo početak. Krenula sam ka njemu, držeći ga za ruku, i u tom trenutku, moj pogled se sreo sa pogledom moje sestre. Tada je sve stalo. Marija je zurila u nas, a njeno lice se promenilo, stegnuto od šoka. Iako je htela da zadrži svoju lažnu sigurnost, sve je nestalo.
Dan je stisnuo moju ruku čvršće, tihim, ali odlučujućim gestom, potvrđujući mi da nisam sama. Šapnuo je: „Jesmo li spremni?“ — dovoljno glasno da ga čuje i Marija.
Njeno lice je zadrhtalo, a oči su joj se proširile, kao da nije mogla da veruje onome što vidi. „Ti… ti si s njim?“ izgovorila je, glas joj je zvučao slomljeno, kao da je spušten kamen niz strmu liticu.
Okrenula sam se ka njoj, gledajući je sa smirenim izrazom na licu. „Da, Marija. Ovo je Dan. Moj muž.“
Dok su ljudi šaputali, svuda oko nas je postojala samo tišina, kao da su svi u tom trenutku nestali. Osećala sam mir. Moj bivši verenik, Mark, koji je stajao pored nje, povukao se korak unazad, kao da je bio izvan ovog trenutka. Bio je svestan da se nešto značajno dešava, nešto što je bilo van njegove kontrole.
Marija je pokušala da se vrati u staru ulogu, ali njene reči su bile prazne. „To je nemoguće. On… on nije ništa u poređenju sa Markom. Jesika, da li stvarno misliš da si pobedila?“
Smireno sam odgovorila: „Ne, Marija. Nisam mislila na pobedu. Mislim na sreću. A ti si je zamenila za dijamante i privid moći. Ja sam je našla u čoveku koji me voli na način na koji Mark nikada nije umeo.“
Dan je zakoračio napred, suočavajući se sa njom. „Marija,“ rekao je, tonom koji je odražavao snagu i odlučnost, „ne poznajem vas dobro, ali znam dovoljno. Ljudi koji gaze tuđu sreću kako bi dobili ono što žele, nikada ne pobede. Možda imate dijamant, možda imate dom, ali nemate mir. Nemate srce.“
Marija je pobledela, njene oči su prelazile sa mene na njega, tražeći bilo kakvu slabost u našem odnosu. Nije je našla.
Kiša je počela da pada još jače, ali ja sam stajala nepomično, kao da je sve do sada bilo samo uvod u ovaj trenutak. Ljudi su se sklanjali pod kišobrane, a sveštenik je podigao glas kako bi završio obred.
„Znaš li šta je najgore, Marija?“ upitala sam, gledajući je pravo u oči. „Mislila si da ćeš me slomiti zauvek. Tvoj najveći poraz je upravo to što stojim ovde, srećna, dok ti ne možeš da sakriješ strah u sopstvenim očima.“
Mark je konačno podigao pogled. Video je našu vezu, način na koji nas je Dan držao za ruku. Njegov pogled je nosio kajanje, ali bilo je prekasno za to. Bilo je kasno.
Marija je pokušala da izgovori nešto, ali nijedna reč nije napustila njena usta. Okrenula se, povukla ga za ruku, i zajedno su nestali iz mog vida. U tom trenutku nisam osećala pobedu, već ogromno olakšanje. Osvojila sam slobodu. Više nisam bila deo njenog sveta, njenih laži, njenih igara.
Dan me je privukao ka sebi i poljubio u čelo, a tiho mi šapnuo: „Gotovo je.“
„Ne,“ odgovorila sam, pogledajući ka grobu moje majke, „tek sada počinje.“ I dok su se oblaci povukli, prvi zraci sunca su probili nebo, kao da i samo nebo potvrđuje — posle tame dolazi svetlost
