Neko ko nikada nije doživeo takvo iskustvo teško bi mogao da poveruje da je istinito.Scena koja se ovom čovjeku dogodila djeluje kao da je u nekom filmu ali zapravo desila je se velika greška,u nastavku vam otkrivamo o čemu se radi.
Ipak, upravo se to dogodilo Mutijali Gadaji, čoveku koji je postao glavni akter jednog od najšokantnijih i najbizarnijih događaja tokom pandemije. Njegova priča, koja na prvi pogled zvuči kao scenario iz filma, svedoči o ljudskoj nemoći pred greškama sistema i haosom koji je zavladao u najtežem periodu svetske krize.
Godina je bila 2021., kada je ceo svet bio pogođen koronavirusom. Bolnice su bile prepune, lekari iscrpljeni, a mere zaštite stroge do nesnosnog nivoa. Mutijalina supruga, Girijama, tada u poodmaklim godinama, zarazila se i razvila teže simptome bolesti. Zbog kritičnog zdravstvenog stanja, lekari su odlučili da je hospitalizuju. Za porodicu to je bio trenutak očaja, jer u vreme strogih restrikcija nisu mogli ni da je obiđu niti da je vide.
- Nekoliko dana kasnije stigla je strašna vest. Mutijali je obavešten da je njegova supruga preminula. Slomljen od tuge, otišao je u bolnicu da preuzme telo, uveren da se oprostio od svoje životne saputnice. Prema njenoj želji, sahranio ju je u rodnom selu. Pandemijska pravila bila su neumoljiva – kovčeg nije smeo da se otvara, pa Mutijali nikada nije video lice žene koju je ispratio na večni počinak. Verovao je institucijama i prihvatio da je izgubio voljenu osobu.
Samo nekoliko dana kasnije, usledio je novi udarac. Njegov sin Rameš, star svega 35 godina, preminuo je od kovida u drugoj bolnici. Mutijali, već skrhan gubitkom supruge, sada se suočio i sa smrću deteta. Bol bio je gotovo nepodnošljiva. Organizovao je pomen za oboje, a rođaci su kasnije pričali da nije prestajao da plače. Bio je, kako su rekli, „čovek koji je za kratko vreme izgubio sve“.
Ali onda se dogodilo nešto što prevazilazi granice realnog. Petnaest dana nakon sahrane, Mutijali je čuo zvono na vratima. Otvorio ih je, i u trenutku koji je opisao kao najšokantniji u životu, pred njim je stajala njegova supruga – živa i zdrava. Od prizora je pao na prag, uveren da sanja ili da mu se priviđa. Girijama je bila ljuta, nimalo nalik osobi koja je prošla kroz pakao bolesti.
Kasnije je ispričala da je nakon otpuštanja iz bolnice morala da uzme novac na zajam od neznanca kako bi platila taksi do kuće, jer je niko nije dočekao. Ona nije imala predstavu kroz kakvu je dramu njen muž prolazio, niti da je već bila „sahranjena“.
- Ispostavilo se da je bolnica napravila strašnu grešku. U haosu pandemije, došlo je do zamene identiteta pacijenata. Mutijali je preuzeo telo potpuno druge žene, verujući da sahranjuje svoju suprugu. Tek kada se Girijama vratila kući, istina je isplivala na površinu.
Vest je odjeknula i izazvala nevericu. Policija je pokrenula istragu, a predstavnici bolnice izjavili su da se nikada ranije nije dogodila takva zamena i da je propust rezultat preopterećenosti osoblja i nedostatka resursa. Ipak, odgovori na mnoga pitanja ostali su nerazjašnjeni – ko je bila žena koju je Mutijali sahranio, da li je njena porodica ikada obaveštena i šta se desilo s njenim posmrtnim ostacima.
Za Mutijalu, to je bio emotivni tobogan od tuge, bola, pa do šoka i neverice. U nekoliko dana izgubio je veru u sistem, sahranio sopstvenu suprugu koja je zapravo bila živa i ostao bez sina, jedine podrške. Priča o njemu ubrzo je obišla svet kao primer ljudske tragedije u kojoj je nemar institucija dodatno pojačao bol pojedinca.
Iako je njegova supruga bila živa, ništa nije moglo izbrisati rane koje je nosio. Za njega je to značilo da je, makar delimično, dobio povratak života u kuću, ali istovremeno je morao da se nosi sa gubitkom sina i strašnim iskustvom koje ga je obeležilo zauvek. Ljudi iz njegovog okruženja kasnije su govorili da je Mutijali postao tih i povučen, jer su događaji koje je doživeo prevazilazili snagu običnog čoveka.
Ovaj slučaj ostao je upisan kao jedan od najneobičnijih primera šta se sve može dogoditi u vreme krize kada se bolnice bore s preopterećenjem, a sistem zdravstva nađe pred zidom. Ljudi poput Mutijale nose teret tih grešaka, a njihove priče podsećaju da iza brojki i statistike stoje stvarne sudbine, koje ne mogu da se poprave izvinjenjima.
Na kraju, njegova neverovatna priča ostaje kao opomena o tome koliko je važno da i u najtežim uslovima, u trenucima panike i hitnosti, ljudski život i dostojanstvo ostanu na prvom mestu.
