Pravoslavna crkva svake godine 22. septembra obeležava značajan praznik posvećen Svetim pravednicima Joakimu i Ani, roditeljima Presvete Bogorodice. Ovaj dan zauzima posebno mesto u hrišćanskom kalendaru jer je posvećen ljudima koji su, kroz strpljenje, molitvu i veru, zadobili Božiju blagodat i postali roditelji one koja će doneti na svet Spasitelja Isusa Hrista.
Prema predanju, Joakim i Ana živeli su dug i pobožan brak, ispunjen međusobnom ljubavlju, ali i velikim iskušenjem – pedeset godina nisu imali dece. U vremenu kada se neplodnost smatrala teškim teretom i sramotom, oni su podnosili bol i žalost sa tihom verom u Božiju promisao. Iako su bili naizgled uskraćeni za najveći dar, nisu posustali u molitvama, niti su izgubili nadu da će im Gospod uslišiti molitve. Njihova istrajnost, post i pravedan život poslužili su kao primer kako se čovek obraća Bogu i u patnji i u nadi.
U trenutku kada su već pomislili da je njihova starost ugasila svaku mogućnost da se rodi dete, dogodilo se čudo. Arhangel Gavrilo ukazao im se i doneo blagovest da su njihove molitve uslišene i da će dobiti kćerku, i to ne bilo kakvu, već onu koja će postati Presveta Bogorodica Marija. Ova vest preokrenula je njihov život i donela im neopisivu radost. Njihova kćerka, rođena na Božiji blagoslov, postaće Majka Isusova, čime će se ostvariti proročanstva i otpočeti put spasenja za čitav ljudski rod.
- Ovaj događaj pokazuje kako Gospod ne zaboravlja one koji Mu se mole sa čistim srcem, pa makar odgovori na molitvu došao tek posle dugih godina čekanja. Upravo zato praznik posvećen Joakimu i Ani zauzima posebno mesto u pobožnosti vernika. On ne podseća samo na istorijski trenutak, već i na večitu istinu – da je strpljenje u veri nagrađeno i da je Božija volja iznad ljudske nemoći.
Za mnoge vernike, ovaj dan je povezan sa molitvom za decu. Posebno žene koje se suočavaju sa neplodnošću ili majke koje strepe za svoju decu obraćaju se Svetoj Ani sa verom da će njihove reči biti prenete pred lice Gospodnje. Molitva upućena ovoj svetiteljki nije prazna forma, već čin dubokog predanja, kroz koji se vernik povezuje sa Bogom i predaje Mu svoje brige i nade.
Jedna od najpoznatijih molitvi Svetoj Ani izražava zahvalnost za dar Marije i moli za pomoć u majčinskom pozivu: „Sveta majko Ana, tvoja nam je kći Marija u Isusu, svom božanskom sinu, donela spas. Časteći te, slavim milosrđe Gospodinovo. Moli Isusa da mi prosvetli pamet i da snage da u ovim teškim trenucima verno ispunim svoj časni poziv majke i jednom sa svojom decom doživim večno blaženstvo. Amin.“ Ove reči nisu samo pobožna izreka, već izraz čežnje da majčinstvo bude osnaženo Božijom pomoću i da porodica korača putem vere.
Za hrišćane, praznik Joakima i Ane podseća da se veličina ne meri društvenim položajem ili prolaznim uspehom, već pobožnošću i ustrajnošću u veri. Njihov život je simbol nade, jer pokazuje da ni godine, ni ljudska nemoć, nisu prepreka Božijoj sili. Oni su primer kako se i u mukama ostaje veran, a u nagradi ponizan.
- Mnogi vernici na ovaj dan odlaze u crkvu, pale sveće i mole se za zdravlje svoje dece, za potomstvo koje žele da dobiju, ili za zaštitu porodice. U srpskoj pravoslavnoj tradiciji ovaj praznik ima i dodatno značenje – vezuje se za porodičnu slogu, ljubav i blagodat doma. Smatra se da oni koji tog dana iskreno upute molitvu Joakimu i Ani dobijaju poseban mir i snagu da se nose sa teškoćama života.
Kroz vekove, praznik je postao simbol nade za sve one koji prolaze kroz iskušenja neplodnosti, ali i za one koji žele da sačuvaju svoju decu od iskušenja sveta. Zato se molitva ne izgovara samo radi telesnog potomstva, već i radi duhovnog rađanja – da čovek rodi u sebi veru, strpljenje i ljubav, baš kao što su Joakim i Ana rodili Mariju, iz koje će poteći Spasitelj.
Ovaj praznik nas uči da je porodica sveta, jer u njoj počinje život, ali i duhovno oblikovanje čoveka. Kao što su Joakim i Ana svojom verom i smirenošću postali roditelji Majke Božije, tako i današnji vernici pozvani su da svojim životom budu dostojni roditelji, braća, sestre i deca.
Na kraju, sećanje na Joakima i Anu nije samo podsećanje na prošlost, već živa poruka da svaka molitva ima svoj odgovor, i da svaka patnja može prerasti u radost ako se nosi u veri. Njihov život svedoči da Bog daruje onda kada čovek pomisli da je sve izgubljeno i da je vreme isteklo. U tome je najveća snaga njihove priče – što uliva vernicima nadu da nijedna suza nije uzaludna i da se iza tihe molitve krije buduća radost.
