U današnjem članku donosimo vam jednu jako tešku priču čovjeka koji je imao jako teško djetinstvo.Sudbina ovog čovjeka koji je odrastao u domu,mjenjao više porodica i na kraju pronašao oca i otkrio svoj pravi identitet.
Život Dragoljuba Blagojevića mogao bi poslužiti kao osnova za najpotresniji filmski scenario, a ipak, sve što mu se dogodilo bilo je stvarnost. Kao dete, istrgnut je iz toplog doma i majčinog zagrljaja usled strašnih događaja Drugog svetskog rata. Njegovo detinjstvo obeležila je tragedija – preživeo je ustaški pokolj kod Doboja 1941. godine i prošao kroz strahote logora u Gradiški. Umesto sigurnog odrastanja, sudbina ga je bacila u sirotišta i udomiteljske porodice, da bi tek u svojoj dvadesetoj godini saznao istinu o svom poreklu i porodici.
Njegova majka Marica pokušala je da spase decu bežeći od napada na selo. U rukama je držala malog Dragoljuba, tada dvogodišnjaka, i bebu Dragicu. Nažalost, neprijatelji su je sustigli. Pronađena je mrtva, izmasakrirana, sa pelenama u rukama, dok dece više nije bilo. Njen suprug Blagoje, Dragoljubov otac, bio je na vojnom zadatku i po povratku je sahranio ženu, verujući da su i deca mrtva. Njihova imena je čak uklesao na spomenik. Istina da je njegov sin ipak preživeo otkriće će tek decenijama kasnije.
Mališana je iz logora usvojila Vahida Sinanović, mlada udovica iz Zavidovića. Dala mu je novo ime – Omer, po svom pokojnom mužu. U početku ga je čuvala, ali kada se ponovo udala i zasnovala porodicu, njen drugi muž nije želeo da podiže tuđe dete. Pod pritiskom okolnosti, Vahida ga je vratila u sirotište. Tako je počela lutanja malog Omera po različitim domovima – u Bijeljini, Kiseljaku, Jakešu, pa sve do Tešnja 1948. godine. Sam Dragoljub se sećao da je u dom došao prljav, vašljiv, u staroj odeći, a njegovo jedino poznato ime bilo je – Omer Sinanović.
- U domu je završio osnovnu školu, potom je uz stipendiju upisao srednju ekonomsku školu. Iako je nastavio da gradi život kao Omer, u srcu je osećao prazninu i sumnju. Pred odlazak u vojsku, sve više ga je mučilo pitanje porekla. Želeo je da zna da li negde postoje njegovi pravi srodnici. Slučajni susret s novinarom Duškom Paravcem pokrenuo je lavinu događaja. Na njegovu molbu, novinar je objavio članak u „Oslobođenju“ pod naslovom: „Omer traži svoje ime“.
Taj tekst pročitao je i njegov otac Blagoje. U njemu je odmah prepoznao mogućnost da je mladić njegov izgubljeni sin. Došao je u banku gde je Dragoljub radio i susret koji se odigrao bio je dirljiv i napet. U hodniku se pojavila grupa ljudi, među kojima i njegov otac. Prvi trenutci susreta bili su obavijeni tišinom i neizvesnošću, ali u očima tog čoveka Dragoljub je osetio i nadu i bol. Kasnije, razgovor u kafani i ponovni susret u porodičnoj kući doneli su potvrdu da pred njima stoji izgubljeni član porodice.
Ključni dokaz došao je od žene koja je Dragoljuba prva okupala po rođenju. Ona se prisećala da je imao beleg ispod pazuha i dva vrtloga na glavi. Kada su ta obeležja proverena, više nije bilo dileme – Omer je zapravo izgubljeni Dragoljub. Suze, zagrljaji i neverica obeležili su trenutak kada ga je otac prvi put priznao, vičući: „Ti si moj Dragoljub!“
- Kasnije je, u želji da sve i formalno potvrdi, Dragoljub obavio testiranja u kriminalističkom zavodu u Zagrebu, gde je utvrđeno da postoji preko devedeset odsto podudarnosti sa njegovim ocem. Na taj način, i zvanično je dokazano da je preživeli dečak iz rata zapravo sin Blagoja Blagojevića.
Njegov život je nakon toga krenuo u drugačijem pravcu. Oženio se, dobio dvoje dece, a kasnije i unučiće. O svojoj životnoj odiseji napisao je knjigu „Od Omera do Dragoljuba“, u kojoj je ispričao sve detalje svoje potrage za identitetom i porodicom. Njegova priča bila je toliko snažna da je ekranizovana u dokumentarnom filmu „Ne plači, majko“, čija premijera je održana u Doboju.
Sudbina Dragoljuba Blagojevića svedoči o tome koliko istorija može da promeni živote i koliko slučajnosti, odluka i hrabrosti mogu da oblikuju identitet jednog čoveka. Od deteta koje je preživelo pokolj i logor, preko dečaka koji je lutao između domova, do odraslog čoveka koji je pronašao svoje ime i korene – njegova priča ostaje večni dokaz da ljudska snaga i potraga za istinom nikada ne prestaju
