Danas vernici obeležavaju uspomenu na svetog mučenika Evsignija, velikog svedoka vere i čoveka koji je svoj život proveo u službi Boga i ljudi. Rođen u Antiohiji, ovaj svetitelj je od mladosti bio vojnik i učestvovao u velikim istorijskim događajima svog vremena.
Služio je pod carevima Dioklecijanom, Maksimijanom Hlorom, zatim kod Konstantina Velikog i njegovih sinova. Njegov vojnički staž trajao je punih šezdeset godina, što pokazuje koliko je bio istrajan, odan i čvrst u onome što je radio.
Tokom tog dugog perioda imao je prilike da bude svedok mnogih stradanja hrišćana. Jedno od njih je i stradanje svetog mučenika Vasiliska, koje je kasnije opisao. Ipak, posle godina provedenih u vojsci, povukao se iz službe i vratio u svoj rodni grad, Antiohiju. Tu je nastavio život u miru, posvetivši se postu, molitvi i dobrim delima, trudeći se da svoj život uredi u skladu sa Božjom voljom.
Njegov miran život poremetio je period vladavine Julijana Odstupnika, cara koji je pokušao da povrati paganstvo i udalji narod od hrišćanske vere. Upravo tada desio se događaj koji će odvesti Evsignija u mučeništvo. Dva čoveka koja su bila u sukobu obratila su mu se da presudi njihov spor. Evsignije je postupio pravedno, presudio onako kako je smatrao ispravnim, ali je jedna strana, nezadovoljna odlukom, otišla caru i optužila ga da je hrišćanin.
Julijan ga je pozvao na sud. Umesto da se uplaši, Evsignije je otvoreno govorio protiv cara, prekorio ga zbog njegovog odstupanja od vere i podsetio ga na primer velikog cara Konstantina, koji je bio zaštitnik i pokrovitelj hrišćanstva. Te reči su razbesnele Julijana, te je naredio da mu odrube glavu. Tako je sveti mučenik Evsignije postradao u dubokoj starosti, 362. godine, i preselio se u carstvo nebesko.
Njegov život i stradanje ostali su primer hrabrosti i postojanosti u veri. Crkva ga pamti kao vojnika Hristovog, ne samo u doslovnom, vojničkom smislu, već i kao onoga koji se borio za pravdu i istinu, bez obzira na posledice. Njegova reč bila je snažnija od oružja, jer je pokazala da je istina jača od svake sile i svake vlasti.
U besedi posvećenoj ovom svetitelju podseća se da samo pokajanje, smirenost i povratak Gospodu mogu čoveka očistiti od greha. Grešnici koji prestanu da čine zlo i okrenu se dobru postaće beli kao sneg, jer Gospod jedini ima moć da očisti ljudsku dušu. Niko drugi ne može darovati čoveku toliku čistotu osim Boga.
U poređenju koje se navodi u besedi stoji da, ma koliko se platno pralo u vodi, pepelu ili sapunu, ono nikada neće dostići pravu belinu, sve dok ga ne obasja svetlost sunca. Tako je i sa ljudskom dušom – koliko god da se trudimo sopstvenim snagama, ona neće postati uistinu čista dok se ne iznese pred Boga, otvorena i iskrena, kako bi je Njegova svetlost obasjala i ubelila.
Bog ne odbacuje ljudski trud, naprotiv, On ga odobrava i očekuje da čovek svoju dušu očisti kroz suze, kroz pokajanje, kroz grižu savesti i dobra dela. Ipak, krajnji cilj je da se sve to prinese Njemu, jer tek tada duša biva obasjana i očišćena. Zato Gospod poziva: „Dođite da se sudimo“. To znači da On poziva čoveka da pogleda u Njega kao u ogledalo i da se u tom svetlom liku prepozna sopstvena istina.
Zato se vernicima preporučuje da danas u molitvi prizovu ovog svetitelja, jer on kao mučenik koji je položio svoj život za Hrista ima smelost pred Gospodom. Njegova molitva, kako se veruje, može biti pomoć i zaštita svima koji se sa verom obraćaju. Reči molitve glase:
„Mučenik Tvoj, Gospode Evsignije, u stradanju svome je primio nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobedi, a razori nemoćnu drskost demona. Njegovim molitvama spasi duše naše.“
Ove reči nisu samo puki obredni tekst, već snažna poruka svima nama da istrajemo u veri, da se ne bojimo iskušenja i da se setimo da je svaki trud vredan pred Bogom. Život i stradanje svetog mučenika Evsignija ostaju kao živi primer da je moguće ostati nepokolebljiv, čak i pred najtežim iskušenjima, i da vera u Hrista donosi pobedu koja nadilazi ovaj svet
