Tokom svojih vojnih dana, radila sam noćnu smjenu na odeljenju intenzivne njege. Bolnice su uvek imale posebno jezivu atmosferu noću – tišina je bila prekinuta samo ponekad zvukom aparata ili šaptom pacijenata. Iako me to nikada nije previše uznemiravalo, jedna smena ostala je urezana u moje sećanje. Tog dana imali smo pacijenta koji je bio ozbiljno bolestan, čiji život je visio o niti, i očekivali smo da će možda preminuti tokom naše smene.
- Sobe na našem odeljenju imale su staklene pregrade i zavese, što je omogućavalo da se vidi pacijent u susednoj sobi. Sve je bilo mirno oko 1:30-2 ujutro. Dok sam stajala u susednoj sobi i pratila stanje drugog pacijenta, nešto mi je privuklo pažnju. Na trenutak sam pomislila da mi oči igraju trikove.
Videla sam čoveka kako se naginje nad krevet, lice mu je bilo udaljeno samo nekoliko centimetara od osobe koja je ležala u krevetu. Srce mi je poskočilo, jer sam odmah prepoznala lik. To je bio isti čovek – gledao je sebe kako leži nepomično, kao da posmatra sopstveni život izvan svog tela. Pokušala sam da racionalizujem situaciju: halucinacija, umor, previše smena – ali unutrašnji osećaj mi je govorio da nije u pitanju umor.
Sumnjajući u sopstvenu percepciju, zaobišla sam pregradu kako bih proverila da li je možda neko od kolega unutra, ali prostorija je bila prazna. Nije bilo nikoga. Samo tišina, i figura čoveka koja je nepomično stajala nad krevetom, posmatrajući svog pacijenta. Njegov izraz lica bio je miran, ali istovremeno neprirodan, skoro nadrealan.
Možda sat vremena kasnije, pacijent je preminuo. Atmosfera je bila teška i tiha, ali ono što sam videla nikada nisam mogla da objasnim. I dan-danas, sećanje na tu noć izaziva jezu, jer nijedna logična interpretacija ne objašnjava taj trenutak. Bilo je to iskustvo koje je pomerilo granice mog razumevanja stvarnosti i života.
- Od tada sam često razmišljala o tome kako smrt i život mogu da se preklapaju u trenucima kada smo najosetljiviji. Videti nekoga kako posmatra sopstveni život u trenutku kada se bliži kraju bila je iskustvo koje je promenilo moj pogled na smrt i ljudsku svest. Na odeljenju intenzivne njege, život i smrt se susreću svakodnevno, ali retko kada se to oseća tako lično, toliko neposredno i gotovo nadrealno.
Osećaj nemoći i fascinacije istovremeno me je pratio danima. Svaka noćna smena nosila je sa sobom set novih iskustava, ali nijedna nije bila poput te. Naučila sam da ponekad postoje trenuci koje nauka i logika ne mogu da objasne, i da su određene pojave jednostavno deo misterije života i smrti.
Nijedna priča, nijedna smena, nijedan kolega nije mogao da potvrdi ono što sam videla. Ostala sam sama sa svojim iskustvom, čuvajući ga kao tajnu koju ne mogu da podelim, ali koja me oblikovala. Sada, kada se setim te noći, osećam i strah i divljenje – strah zbog nepoznatog i divljenje prema složenosti života.
Smatram da takvi trenuci, koliko god bili zastrašujući, nas podsećaju koliko je život dragocen i koliko je tanka granica između sadašnjeg trenutka i neizbežnog kraja. Intenzivna nega nije samo mesto gde leče telo – ona je mesto gde se susreću misterija i stvarnost, gde se svakodnevno vidi koliko je život krhak, a ljudska svest složena i nepredvidiva.
Iako sam nakon te noći nastavila sa svojim radom, nijedna smena nije bila ista. Svaka tišina noću, svaki šapat aparata i svaki pogled pacijenta podsećali su me na taj trenutak kada sam videla nešto što nisam mogla da objasnim, ali što me zauvek promenilo. Taj trenutak je naučio me da poštujem i cenim život, ali i da priznam da postoje granice razuma i iskustava koje nadilaze ljudsku percepciju
