Ova priča je podsećanje na to koliko je važno prepoznati vlastite potrebe i želje u odnosima i životnim odlukama, kao i na to koliko je ponekad teško suočiti se sa stvarnim životom van grada.Pročitajte ispovest ove žene i njene prepreke sa kojima je se suočila.
Marina K., Beograđanka koja je iz ljubavi prema dečku sa sela donela odluku da se uda i preseli u njegovu rodnu sredinu, prošla je kroz iskustvo koje je kasnije shvatila kao veliko razočaranje. Njena ispovest o životu na selu, nakon što je zamenila grad za seoski način života, otkriva razlike u očekivanjima i stvarnosti koje su se pokazale daleko od njenog početnog entuzijazma.
- Na početku veze, sve je izgledalo idilično. Upoznala je dečka sa sela, zaljubila se, a ubrzo su uplovili u brak. Marina je smatrala da je život na selu ispravna odluka, naročito zbog pozitivnog utiska koji je stekla o njegovim roditeljima. “Dovodio me je nekoliko puta kod svojih roditelja dok smo još bili u vezi, delovali su kao fini ljudi, pravi domaćini. Lepo su me prihvatili, ali na kraju se ispostavilo da nije sve onako kako sam zamišljala”, rekla je Marina.
Međutim, ubrzo nakon venčanja, njena svakodnevica na selu se drastično promenila. Na početku je pokušala da se uklopi, radeći sve seoske poslove, iako je bila gradsko dete. “Radila sam sve i svašta, čak i stvari koje nikada nisam radila pre, kao što je muženje krava”, ispričala je Marina. Ipak, ubrzo je shvatila da život na selu nije onakav kakvim ga je zamišljala. Nervirala ju je činjenica da njen muž nije postavljao nikakva pitanja, a još više je mučilo što je svekar bio dominantan i donosio sve odluke.
Jedan od ključnih trenutaka koji su je naterali na promenu bio je trenutak kada je spomenula da bi želela da nađe posao kako bi imala više slobodnog vremena i izlazila iz kuće. Reakcija njenog svekra bila je izuzetno negativna: “Ne ideš ti nigde! Ima da budeš ovde i da radiš ono šta ti ja kažem!”, urlao je na nju. Ovo je bio trenutak u kojem je Marina shvatila da nije samo doživljavala život na selu kao fizički naporan, već je bila stavljena u potpuno podređeni položaj, bez prava da se izjasni o bilo čemu.
Njene reči i želje nisu bile poštovane, a njen muž nije stao u njenu odbranu. “Bila sam im kao sluškinja”, rekla je Marina. U narednim mesecima, shvatila je da nije spremna da živi u takvom okruženju. Provela je dve godine na selu, ali nikada nije uspela da se prilagodi potpunosti. “Selo mi je ostalo u lošem sećanju”, dodala je. Osećala se poniženo i zapostavljeno, a porodična dinamika u kojoj je bila stavljena pod kontrolu svekra i njegove žene nije joj dopuštala da se razvija kao samostalna osoba.
Na kraju je donela odluku da podnese zahtev za razvod. Iako su joj roditelji savetovali da se ne razvede, Marina je bila odlučna. “Znam najbolje kako mi je bilo sve vreme”, izjavila je, naglašavajući da joj nije bilo moguće da se oseća srećno u takvoj sredini. Vratila se u Beograd, gde sada živi skromno, ali srećno. “Ne bih menjala ovu slobodu ni za šta na svetu. Sama sam svoj čovek. Radim, imam svoju platu”, zaključila je Marina, sada sa potpuno drugačijim pogledom na život.
Njena priča je podsećanje da je važno biti iskren prema sebi u pogledu toga šta želimo u životu, kao i da seoski život, uprkos njegovoj idiličnoj predstavi, može biti daleko od onoga što očekujemo.
