U današnjem članku donosimo vam jako zanimljivu priču,ova priča je o djevojčici koja ima samo tri godine i djeluje kao duša koja je prošla mnogo života .Priče ove djevojčice eredovno fasciniraju njenu mamu ali ponekad i zabrinjuje.U nastavku teksta prenosimo vam ovu posebnu priču.
Moja ćerka sada ima tri godine, a još od kad je imala samo šest meseci, ljudi koji su je upoznali su komentarisali kako deluje kao da je “već bila ovde”. Njena inteligencija, radoznalost i posebno izražen bogat rečnik iznenađuju sve oko nas. Ponekad koristi izraze koji se uopšte ne očekuju od deteta tih godina – zvuči kao neko ko je mnogo stariji, često me nasmeje do suza, a istovremeno i ostavi bez reči. Deluje kao prirodni staratelj, puna empatije, brižna prema svima. Više se pronalazi u društvu odraslih nego vršnjaka, jer su njene igre i teme previše kompleksne za decu njenog uzrasta.
Još od druge godine života, počela je da priča o stvarima koje su za nas bile potpuno neočekivane. Govorila je o drugim porodicama i prošlim životima kao da su deo njenog svakodnevnog sećanja. Jednom prilikom, pričala je mojoj mami, svojoj baki, o “drugoj mami” koja je živela u planinama. Često pominje neku staru kuću koja se nalazila na uglu u susednom selu, i redovno priča o tome kada je bila dečak, a nekad i kada je bila stara žena. Te priče su bogate detaljima i emocijama, a ponekad kaže da se seća kako je “ostarila i otišla na nebo” i da su je “magijom vratili” i ponovo postala beba. Govori kako je tada “pukla” i sve se ponovo rodilo.
Pomisao na starenje je ponekad uznemirava. Ne želi da se to ponovi jer ne želi da menja porodicu. Rekla mi je da je srećna što su me ovog puta izabrali da joj budem mama, ali i da je u jednom od svojih prethodnih života ona bila moja majka. Tvrdila je da me je vozila u školu kada sam bila mala i da smo stalno kasnile.
Našeg tatu zove “tataaa”, ali jednom prilikom, kada smo se vozile u kolima, iznenada je rekla kako joj nedostaje otac. Bila je frustrirana jer sam joj rekla da ćemo uskoro videti tatu, a ona je insistirala da nije reč o tati, već o njenom “pravom ocu” i da joj nedostaje posao. Pitala sam je gde radi taj otac, a ona je odgovorila da je u velikoj zgradi sa šarenim prozorima, što mi je ličilo na opis crkve. Zanimljivo je da nismo religiozna porodica, a ona nikada nije kročila u crkvu, niti je gledala slike ili video zapise koji bi joj dali takvu predstavu.
- Jednog dana je rekla baki kako želi da ide u Vulvorts, jer tamo nije bila dugo vremena. Bila sam zbunjena jer je rođena 2021. godine, a Vulvorts je zatvoren još 2009. u Velikoj Britaniji. Nije moguće da je za njega čula iz bilo kog savremenog izvora. Drugi put me je u supermarketu zamolila da joj kupim kupine. Nisam joj ih nikad pre toga kupila, a ne verujem ni da ih je jela u vrtiću. Ipak, odlučno ih je našla među ostalim voćem i rekla da su joj bile omiljene devedesetih, kad je imala 70 godina.
Postoje desetine sličnih priča, mogla bih ih zapisivati danima i ispuniti čitavu knjigu. Uvek me ostavi bez daha, pogotovo kad govori o tome kako joj nedostaju ljudi iz prethodnog života. Oči joj zasuze, ali u njenom glasu nema straha – samo tuga i čežnja.
Pre nekoliko dana, dok smo bile u maloj prodavnici stare odeće, zgrabila je pleteni kardigan i rekla mi, potpuno ozbiljna, da ga je napravila za svoju ćerku davno. Pokazala mi je grešku u šavu i rekla: “Vidiš? Ja sam to uradila.” Nije ga ispuštala iz ruku. Na kasi sam primetila etiketu Tedooo aplikacije – upravo onu koju i ja koristim za prodaju i kupovinu ručnih radova. Možda je zato prepoznala kardigan. Celo iskustvo mi je delovalo kao zatvaranje kruga.
Njene priče me svakog dana fasciniraju. U meni ne bude strah, već duboko poštovanje prema njenom duhu i mudrosti. Bez sumnje verujem da je živela pre ovog života. I najviše od svega, nadam se da će me pronalaziti u svakom narednom.
