Za mnoge ljude umor je nešto s čim se svakodnevno bore.Ina Ignjatović iz Ćuprije bila je jedna od onih koji su godinama patili, bez da su znali šta im je.
“Okidač za moju bolest bio je drugi porođaj carskim rezom. Od tada je moj život krenuo nizbrdo. Pet dugih, iscrpljujućih godina niko nije mogao da ustanovi od čega zapravo bolujem. Bilo je dana kada bih, posle običnog tuširanja, završavala u krevetu, potpuno iscrpljena, bez snage da nastavim dalje. Samo da obučem dete – i ponovo sam bila na ivici snage”, započinje svoju ispovest Ina Ignjatović, članica Udruženja obolelih od sindroma hroničnog umora.
Sindrom hroničnog umora, tiha i podmukla bolest savremenog doba, sve češće pogađa ljude širom sveta, a posledice su često dramatične. Ljudi doslovno bivaju zarobljeni u sopstvenim telima, prikovani za krevet, nesposobni da obavljaju i najosnovnije životne aktivnosti. Bolest oduzima ne samo energiju, već i dostojanstvo, svakodnevicu, društveni život, pa i nadu.
- Ina iz Ćuprije provela je pet godina u magli neznanja, umorna, bolna i zbunjena, bez odgovora i bez razumevanja. Njeni dani su prolazili u borbi sa sveprisutnim umorom, konstantnim bolovima u mišićima i zglobovima, čestim infekcijama, nelagodama u zagušljivim prostorijama i osećajem kao da joj telo svakodnevno izdaje.
Njeni simptomi su bili raznoliki i brojni – toliko brojni da, kako sama kaže, “ova bolest ima preko hiljadu simptoma.” Među njima su bili:
- Neprekidne oscilacije krvnog pritiska
- Temperatura 37.2 koja nije spadala mesecima
- Učestale virusne infekcije
- Bolovi u mišićima, zglobovima, kostima
- Neprestani, razarajući umor koji ne jenjava ni posle sna
- Otečeni limfni čvorovi
- Uporne glavobolje
- Zujanje u ušima i problemi sa koncentracijom
“Toliko sam bila slaba da nisam mogla ni dete da presvučem bez da se kasnije satima oporavljam. Kada bih se istuširala, bilo mi je potrebno da se odmah vratim u krevet. Taj umor nije običan. To je umor koji vas sputa, zarobi, umor koji ne možete da ‘prespavate’ i nastavite dalje”, kaže Ina.
Najbolnije od svega bilo je nerazumevanje. Lekari joj nisu verovali. Optuživali su je da umišlja, da je lenja, pa su je čak slali kod psihijatra. Godinama je kružila od ordinacije do ordinacije, od jednog specijaliste do drugog. I svaki put bi se vraćala kući bez odgovora – samo sa sumnjom da je “sve to u njenoj glavi”.
“Radila sam sve moguće analize, sve parametre – sve je bilo u granicama normale. Jedino što je odstupalo bile su virusne infekcije. Antitela na gotovo deset različitih virusa, a za čak šest njih imala sam nenormalno visok nivo IgG antitela. Na kraju su utvrdili da su to sve infekcije koje sam preležala još u ranom detinjstvu. Ali taj titar antitela nije smeo da ostane tako visok. To je bio znak da nešto ozbiljno nije u redu”, objasnila je u jednom od brojnih gostovanja.
- I dok su meseci prolazili, njen život se sužavao. Nije mogla da pređe ni 200 metara peške. Gušile su je zatvorene, zagušljive prostorije. Umor nije prestajao. San joj nije donosio olakšanje. Dani su joj prolazili u iscrpljenosti, a noći u strahu.
“I deca su bila mala. Nije bilo lako. Moji najbliži, porodica, imali su razumevanja, ali šira okolina – ne. Kad vas lekar pošalje kući sa rečima ‘nije ti ništa’, i drugi počnu da veruju u to. Počnete da sumnjate i sami u sebe. Ipak, otišla sam kod psihijatra – i on nije našao ništa. Ali meni i dalje nije bilo dobro.”
Sindrom hroničnog umora najčešće pogađa žene između 35. i 50. godine života, a kod Ine je drugi porođaj bio ključni okidač. Njen organizam nije uspeo da se oporavi. Umor i iscrpljenost su postali svakodnevica.
- Nakon pet godina tame, svetlo joj je pružila prijateljica. Videla je gostovanje dr Branka Milovanovića, kardiologa i stručnjaka za hronični umor. Ina mu se odmah javila. I tada se, konačno, otvorio put ka razumevanju bolesti.
“Kada sam saznala dijagnozu, lakše mi je bilo. Bar sam znala da nisam luda. Međutim, teško je, jer lek za ovu bolest ne postoji. Samo mali broj ljudi – između pet i deset procenata – uspe da se izvuče iz kandži ove bolesti, i to samo ako se dijagnostikuje na vreme.”
Dodaje da je njena priča zapravo – blaga.
“Javljaju mi se mladi ljudi, devojke i mladići, koji su nepokretni, prikovani za krevet, potpuno odsečeni od sveta. Ljudi ih ne razumeju, a sistem ih ne prepoznaje. Neki čak razviju i miokarditis, a bolest može dovesti do potpunog invaliditeta, pa i do smrti.”
Sindrom hroničnog umora nije “običan” umor. To je stanje koje menja život, briše granicu između budnog i bolesnog, razdvaja ljude od sveta, tera ih u samoću, neshvaćene i neprihvaćene. Potrebno je više informisanosti, više empatije i – što je najvažnije – više razumevanja.
