Porodica Likov je preko 40 godina živela u najnepristupačnijem delu Sibira, u mestu koje je gotovo potpuno zaboravljeno od sveta. Karp Likov je svesno izabrao ovo zabačeno područje za sebe i svoju porodicu. On je sa suprugom Akulinom i dvoje male dece došao u ovaj divlji deo Rusije, mesto koje se bez preterivanja može nazvati “ledenom pustinjom”.
Porodica pravoslavnih staroveraca pobegla je 1936. godine u šumu kako bi izbegla verski progon. U ovoj izolaciji, par je dobio još dvoje dece, pa su tokom 43 godine njih šestoro živeli bez ikakvog kontakta sa civilizacijom ili bilo kojim ljudskim bićem. Deca su razvila jedinstven način komunikacije koristeći se kricima, ali su svi bili izuzetno inteligentni i fizički jaki.
- Godine 1978. njihovo osamljivanje prekinula je grupa geologa koja ih je slučajno otkrila. Geolozi su im pričali o spoljnjem svetu, uključujući i činjenicu da se desio Drugi svetski rat, za koji porodica Likov uopšte nije znala.
Geolozi su ostali sa porodicom Likov tokom tri godine, ali taj kontakt je imao tragične posledice. Iako nije tačno dokazano od čega su umrli, sumnja se da su tri člana porodice preminula usled izloženosti patogenima sa kojima se do tada nisu susretali. Tako je u životu ostao samo stari Karp Likov i njegova najmlađa ćerka Agafija, jer je majka umrla od gladi godinu dana pre nego što su geolozi došli do njih.
Nakon smrti oca, Agafija Likov je nastavila da živi sama u ovom izolovanom delu Rusije. I pored svih upozorenja i poziva da napusti ovo surovo područje, Agafija je odbijala da ode. Kada su joj prošle godine rekli za rat i moguću opasnost koja joj preti, ona je odgovorila: “Ovo je moj dom i ja ne znam za bolje.”
- Agafija je tri puta odlazila do grada i susretala se sa civilizacijom nakon poslednjih 30 godina. O tom iskustvu je pričala sa iznenađenjem: “Ima toliko automobila, zašto toliko? Toliko iz njih dima izlazi, ne može se disati”, rekla je tada.
Nakon što je njena priča dospela u javnost, donatori su joj izgradili novu kuću sa solarnim pločama koje su joj omogućile korišćenje satelitskog telefona. Danas provodi dane čuvajući šest koza i brinući se o tri mačke i jednom psu kojeg zove Cvetoček (Cvet).
Uprkos svim nedaćama, Agafija danas ima 80 godina i izuzetnog je zdravlja. Ona je pravi primer ljudske izdržljivosti i odlučnosti. “Postoji li išta što bi je nateralo da napusti svoj dom, verovatno ne. Pa čak ni svemirski program,” kažu ruski mediji o Agafiji.
BONUS TEKST
Jedna od najfascinantnijih zanimljivosti iz sveta nauke i prirode jeste priča o Tardigradama, poznatim i kao vodeni medvedi. Ova mikroskopska stvorenja, dugačka manje od jednog milimetra, spadaju među najotpornija bića na Zemlji. Otkriveni su 1773. godine, a njihova otpornost i sposobnost preživljavanja u ekstremnim uslovima fasciniraju naučnike do danas.
Tardigrade mogu da prežive ekstremne temperature, od -272°C do preko 150°C, što ih čini otpornim na gotovo svaku okolinu na Zemlji. Takođe, mogu da izdrže ogromne količine zračenja, pritiske šest puta veće od onih u najdubljim okeanskim rovovima, pa čak i vakuum svemira. Godine 2007. nekoliko tardigrada je poslato u svemir, gde su proveli 10 dana u vakuumu i izloženi sunčevom ultraljubičastom zračenju. Po povratku na Zemlju, mnogi od njih su bili živi, a čak su i uspešno razmnožavali.
Tardigrade poseduju sposobnost koja im omogućava da prežive u uslovima potpune dehidracije. Kada se nađu u nepovoljnim uslovima, tardigrade mogu da izgube do 97% svoje telesne tečnosti i uđu u stanje koje se naziva “tun”. U ovom stanju, njihovi metabolički procesi se gotovo potpuno zaustavljaju, omogućavajući im da prežive desetine godina bez vode. Kada se uslovi poprave, tardigrade jednostavno rehidriraju i nastavljaju sa svojim životnim ciklusom.
Ova nevjerovatna otpornost tardigrada čini ih predmetom brojnih istraživanja, sa nadom da će njihova sposobnost preživljavanja pomoći u razvoju novih tehnologija za zaštitu ljudskog zdravlja i očuvanje hrane.
