Ova duboko emotivna priča, sačuvana u pismu svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, služi kao snažna opomena svima nama o neophodnosti poštovanja roditelja. “Moj sine, kroz suze ti pišem danas, kao što ćeš i ti plakati na svom najveselijem danu!” Majčina bolna kletva, ispunjena tugom i očajem, nažalost se obistinila na danu koji je trebalo da bude najsrećniji u sinovom životu. Tragična smrt, izazvana “slučajnim” metkom, simbolizuje cenu nepoštovanja roditeljske ljubavi. Ova priča potvrđuje reči Hrista: “Poštuj oca i majku”, ističući važnost roditeljskog blagoslova i opomene.
- Pored ove potresne priče, u srpskom narodu je takođe poznata i Lazareva kletva. Iako se obično veruje da kletva ostaje aktivna do šestog kolena, a da je sedmo oslobođeno, Lazareva kletva je posebno snažna, zavetna i trajna. Kletva, kao oblik verbalne osvete, prisutna je u mnogim kulturama i narodima. U nekim tradicijama, prate je rituali, ali njeno značenje uvek zavisi od osobe koja je izgovara. Kletva ima veću težinu kada je izrekne neko od velikog ugleda ili autoriteta.
U srpskoj istoriji, kletva Kneza Lazara Hrebeljanovića spada među najpoznatije i najjače. Izgovorena kao poziv srpskim junacima da se bore na Kosovu 1389. godine, zapisana je u dve epske pesme Kosovskog ciklusa. U pesmi “Musić Stevan”, kletva zvuči ovako: “Ko je Srbin i srpskog roda, I od srpske krvi i kolena, A ne dođe na boj na Kosovo: Ne imao od srca poroda, Ni muškoga, ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, Rujno vino, ni pšenica bela! Rđom kap’o, dok mu je kolena!” Prema pesmi “Kneževa večera”, direktna kletva je kraća: “Ko ne dođe na boj na Kosovo, Od ruke mu ništa ne rodilo: Ni u polju bela pšenica, Ni u brdu vinova lozica!”
Postoji uverenje u narodu da kletva Kneza Lazara još uvek lebdi nad srpskim narodom. Iako se veruje da kletva važi do šestog kolena, a sedmo je oslobođeno, Lazareva kletva ostaje trajna, zavetna i univerzalna. Strah od posledica kletve je duboko ukorenjen u narodnom verovanju, te postoji želja da se oslobodi njenih uticaja. Kada je srpska vojska, nakon Drugog balkanskog rata, 1913. godine trijumfalno prošla kroz Beograd, na kapijama grada su bile ispisane poruke. Na jednoj je stajalo: “Neka odleti kletva s našeg naroda, obećanja su ispunjena!”
Kneževa kletva, iz pesme “Musić Stevan”, urezana je na spomeniku kosovskim junacima na Gazimestanu, mada je drugi stih izostavljen.
BONUS TEKST
U srcu malog sela, skrivenog među gustim šumama, nalazila se biblioteka koja je bila poznata po svojoj čarobnoj moći. Ljudi su dolazili izdaleka kako bi došli do njenih vrata i zavirili u svet reči koji je ona krio.
Što god da ste poželeli pročitati, bilo je tu. Od klasičnih dela svetske književnosti do mističnih zbirki narodnih bajki, biblioteka je imala sve. Ali to nije bila obična biblioteka. Ona je imala sposobnost da prepozna čitaoca i ponudi mu tačno ono što mu je u tom trenutku potrebno.
Neki su tvrdili da je to zbog starog čarobnog blaga koje je zakopano ispod njenih temelja, dok su drugi verovali da su knjige same po sebi imale moć da čuju srce čitaoca i odaberu priču koja će mu najviše doprineti.
Biblioteka je postala ne samo mesto za čitanje, već i za okupljanje ljudi koji su delili svoje misli, snove i nadanja. Njeni hodnici su postali poput magičnih prolaza koji su povezivali ljude i knjige, stvarajući jedinstveno iskustvo koje je obogaćivalo duše svih koji su je posetili.
I tako, legenda o čarobnoj biblioteci nastavila se širiti, privlačeći nove znatiželjnike i ljubitelje knjiga iz svih krajeva sveta. Jer, ponekad, prava magija nije u čarobnjacima i čarolijama, već u rečima koje pronalazimo između korica knjiga.
