Margita “Magi” Stefanović bila je jedinstvena duša. Iako je imala izuzetan umetnički talenat, na kraju je život proveo u senkama, suočen s izazovima koji su ga na kraju i prekinuli.

  • Rođena je 18. septembra 2002. godine u Borči, sa samo 43 godine. Iako je imala impresivan genetski potencijal za umetnost, budući da je njen otac bio poznati reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, Margita je već od malih nogu bila zaljubljena u muziku.

Nakon završetka srednje muzičke škole, gde je studirala s Ivanom Pogorelićem, pozvana je da nastavi školovanje na prestižnom konzervatorijumu u Moskvi. Međutim, odluka njene majke da je prerano odvoji od porodice zadržala ju je u Beogradu, gde je upisala Arhitektonski fakultet. Ipak, njen umetnički talenat bio je očigledan i profesori su je prepoznali kao izuzetnu umetnicu.

  • Početkom 1982. godine, Margita postaje deo grupe Katarina II, kasnije poznate kao EKV, zajedno s Milanom Mladenovićem i Dragomirom Mihajlovićem Gagijem. Njihova muzika je bila inovativna i progresivna, ali šira publika nije bila spremna za takav zvuk. Nakon nekoliko promena u sastavu benda i uspona na sceni, grupa se raspala 1994. godine nakon smrti Milana Mladenovića.

Margita, iako je bila cenjena muzičarka, suočila se s ličnim demonima, posebno s narkoticima. Njeno putovanje kroz svet droge zacementiralo je njen pad. Pokušaji da se izbori s tim, uključujući i putovanje u Indiju, nisu dali rezultate. Prodala je svoju imovinu i na kraju postala beskućnica.

Poslednje godine života provela je u napuštenoj garaži u Beogradu i skloništu za beskućnike na Voždovcu. Umrla je u 2002. godine u klinici za zarazne bolesti u Beogradu. Iako je ostavila neizbrisiv trag u jugoslovenskoj muzičkoj istoriji, njena je lična tragedija ostala duboko tužna i neispričana.

BONUS TEKST

Beli slez, poznat i pod latinskim nazivom Althaea officinalis, je biljka koja seže duboko u istoriju kao važan element tradicionalne medicine. Njegovo ime potiče od grčke reči “althos”, što znači “leciti”, dok “officinalis” ukazuje na njegovu primarnu upotrebu u medicini.

Koren belog sleza je bio deo ishrane siromašnog stanovništva Azije tokom teških vremena, prema biblijskim zapisima. Ovo svedočanstvo govori o njegovoj vitalnoj ulozi u prehrani u uslovima oskudice. Kroz vekove, beli slez je otkriven kao izvor brojnih lekovitih svojstava, koja su bila poznata već pre 2500 godina.

Ova biljka je bila posebno popularna do 70-ih godina prošlog veka za lečenje kašlja, naročito kod dece, zbog svoje blage i efikasne prirode. Danas, često se koristi kao dodatak čajnim mešavinama kako bi se pojačala efikasnost tretmana.

Koren belog sleza podstiče lučenje sluzi, čime se umiruje kašalj, posebno suv kašalj. Čaj od belog sleza koristi se za prehlade, bronhitis, astmu, upale pluća, pa čak i tuberkulozu. Takođe, preporučuje se za umirivanje upala sluznice usta, jednjaka, želuca ili debelog creva.

Osim za oralnu upotrebu, beli slez se koristi i spolja, kao pomoćno sredstvo za zarastanje rana i tretiranje uboda insekata.

Priprema čaja od belog sleza je jednostavna: prelijte 1 supenu kašiku korena belog sleza sa 2 dl ključale vode, ostavite da odstoji 2-3 sata, procedite i pijte polako u gutljajima. Za pojačanje efekta, može se kombinovati sa drugim biljkama, kao što je podbel, naročito kod odraslih, koristeći jednake delove obe biljke.