Irina se našla u zapletu porodičnih intriga koje su svekrvu pretvorile u protagonisticu. Njena borba s Tatjanom, koja je bila poput neke figura iz grčkih tragedija, počela je dok je bila u blagoslovenom stanju. U tom vrtlogu intriga i spletki, Irina je gajila nadu da će majčinstvo osnažiti njihov odnos, ali umesto toga, Tatjana je bila kao vatra koja je proždirala sve oko sebe.
Iako je Andrej, Irinin muž, bio prisan sa svojom majkom, Irina nije mogla shvatiti kako je dopustio da se njihov brak uruši pod teretom Tatjaninih besmislica. Osećajući se zarobljenim između dve važne žene u svom životu, Andrej je od Irine tražio strpljenje, verujući da će vreme umiriti Tatjanine strasti.
Međutim, ni rođenje deteta nije ublažilo Tatjaninu opsesiju da sinovljev brak dovede u pitanje, baš kao ni njen vektor koji je vodio ka kontroli nad sinom. Njena želja za dominacijom dovela je do tačke pucanja kada je čak i nakon porođaja nastavila s insinuacijama da dete nije Andrejevo. To je bio kap koja je prelila čašu, terajući Irinu da napusti svoj dom i potraži utočište kod svojih roditelja.
Tatjana je, na kraju, postigla svoj cilj – omražena snaha je otišla, a pažnja njenog sina je bila isključivo usmerena ka njoj. Međutim, sreća koju je osećala uskoro je narušena tragedijom – Andrejevom smrću u stravičnoj saobraćajnoj nesreći. Tada je Tatjanin svet potpuno srušen, izgubivši smisao života.
Dok je Irina nastavila dalje, izgradila je nov život, venčala se ponovno, i dočekala još jedno dete. No, iako je prošlo dosta vremena, Tatjana nije prestala žaliti sina, ne želeći da promeni ništa u njegovoj sobi, i stalno razgovarajući sa njegovom fotografijom.
Njih dve su se neočekivano susrele ispred vrtića, gde je Tatjana, potresena i unezverena, gledala svoje unuke. Tada su se reči izvinjenja prolomile kroz njen bol, a Irina je, suočena s tim, odlučila da zatvori ratne rane i dozvoli Tatjani da bude deo života svog unuka.
BONUS TEKST