Ako se pitate šta je sreća,to nije često ono što mi zamišljamo da jeste.Mnogi ljudi vide sreću u nek8im uspijesima koji su postigli,ostvarenjima…Naime tek kada dostignete neke godine onda spoznajete šta je u biti sreća.
Sreća često nije ono što zamišljamo u mladosti. Ona se ne krije u velikim postignućima, bogatstvu ili priznanju drugih, već u jednostavnim trenucima – u tišini, u prihvatanju sebe i u miru koji donosi odrastanje. Tek kada prođe dovoljno godina, obično posle pedesete, mnogi shvate da je prava radost u slobodi da živiš po sopstvenim pravilima, bez potrebe da se uklapaš u očekivanja okoline. Tada se svet menja: postaje mirniji, dublji i jasniji.
Jedan francuski pisac, Žorž Brans, rekao je: „Ko ide svojim putem, nikoga ne pretiče.“ Ta misao savršeno opisuje unutrašnji mir koji dolazi s godinama.
1. Nestaje potreba da svima udovoljiš
U tridesetim, čovek stalno gleda oko sebe: kako izgleda, kako govori, kako ga drugi doživljavaju. Ali nakon pedeset i pete, pogled se okreće unutra. Tamo, u sopstvenoj tišini, pronalazi se jasnija slika života. Samoprihvatanje postaje izvor snage. Ljudi prestaju da se plaše osude. Ako požele da nose jarke boje po tmurnom gradu ili da razgovaraju s drvećem, jednostavno to rade – jer su naučili da slušaju sebe.
2. Sve češće pitanje: „Zašto?“
Zašto se svađati ako svako ima svoju istinu? Zašto trošiti energiju na dokazivanje onome ko ionako neće čuti? Zašto ići tamo gde je neprijatno, bilo telu ili duši? Ljudi koji su pronašli unutrašnji mir postaju selektivni. Njihova energija je dragocena i ne rasipaju je na sitnice. Više podsećaju na staru mačku koja zna da je bolje ušuškati se u omiljenoj fotelji nego juriti za prolaznim stvarima.
3. Krug se sužava – ostaju samo „svoji“
Kako godine prolaze, instinkt za ljude postaje oštriji. Odmah se prepozna ko je blizak duhu, a ko nije. Nema više potrebe za ljubaznim maskama. Pravi prijatelji prepoznaju se po pogledu, intonaciji, pa čak i po načinu ćutanja. Oni su često pomalo neobični, znaju da se smeju bez razloga, nose vesele čarape u aprilu ili recituju poeziju u kuhinji. S njima se čovek oseća slobodno, bez potrebe da glumi.
„Sloboda je luksuz biti drugačiji,“ zapisao je Andre Moroa. Tek s godinama shvatamo koliko je ta sloboda dragocena.
4. Umeju da puste
Jedna od najvećih promena jeste sposobnost da se pusti bez ogorčenja. Veze, predmeti, uloge – sve što više ne donosi toplinu, jednostavno se ostavlja iza sebe. Kao godišnje doba koje je završilo. Nema zameranja, nema traženja izvinjenja. Očekivanja nestaju, a s njima i teret koji smo dugo nosili. Taj čin oslobađa i čini da hod postane lakši.
5. Ne žive po tuđim scenarijima
„Vreme je za unuke“, „Nije prikladno za tvoje godine“ – takve rečenice gube snagu. Ljudi zadovoljni svojim životima više ne žive prema tuđim pravilima. Oni pišu sopstveni scenario: piju kafu kada požele, rade iz zadovoljstva ili uopšte ne rade, putuju kad im srce kaže. To nije bunt, već zrelost – sposobnost da život teče u skladu s unutrašnjim ritmom.
6. Pomirenost sa nesavršenostima
Telo se menja: bore se produbljuju, vid slabi, leđa podsećaju na protok vremena. Ali umesto očaja dolazi prihvatanje. Telo se doživljava kao stari prijatelj – umoran, ali veran. Umesto borbe s nesavršenostima, javlja se zahvalnost. Isto važi i za svet oko nas: buke i gluposti ima svuda, ali pored njih postoje i trenuci lepote – miris hleba ujutro, zvuk smeha voljene osobe, pogled na mirnu vodu. To je dovoljno da sve dođe na svoje mesto.
7. Znaju kako da budu sami – i da im ne bude dosadno
Možda najveća pobeda posle pedeset i pete jeste sposobnost da se bude sam, a da to ne donosi osećaj usamljenosti. To je vreme kada se sklopi prijateljstvo sa sobom. Strahovi se smire, senke se prihvate, a tišina postane saveznik. Platon je davno rekao: „Najveća pobeda je pobeda nad samim sobom.“ Tek tada shvatamo dubinu tih reči.
Takvi ljudi postaju neobično slobodni. Ne možeš ih zastrašiti, ne možeš ih kupiti, ne možeš ih slomiti osudom. U njihovim očima vidi se smirenost, u njihovom glasu čuje se tišina koja nosi priču. I s takvom snagom se ne raspravlja – ona se poštuje.
Na kraju, upravo oni postaju stubovi sveta. Oni koji ujutro stave vodu da proključa, nahrane mačku, izađu napolje i – jednostavno žive. Ne traže sjaj, već dubinu. A u toj jednostavnosti leži prava sreća.
