U današnjem članku vam pišemo na temu dugogodišnje potrage jedne majke za svojim sinom. Ovo je priča o istrajnosti, boli i nadi koja je tinjala čak i onda kada je izgledalo da više nema razloga da postoji.
Priča koja je obeležila život Li Đingzi počela je 1988. godine, kada se njen svakodnevni mir u trenutku pretvorio u potpuni haos. Do tog trenutka živeli su jednostavno, posvećeno malom Mao Jinu, njihovom jedincu, kome su posvećivali svaki slobodan trenutak. Vikendi su bili rezervisani za odlazak u parkove i zoološki vrt, a svaka uspomena iz tog perioda ostala je duboko urezana u Liino srce. Sve se činilo običnim, mirnim, gotovo idiličnim – sve dok jedan telegram nije promenio sve.
Li je tada bila na službenom putu i nije imala predstavu šta se dešava. Poruka da se „vanredno vrati kući“ delovala je nejasno, ali nije ni mogla da zamisli šta je čeka. Kada je stigla u Ksijan, stanodavac je izgovorio rečenicu koja će je proganjati decenijama: „Vaš sin je nestao.“ U tom trenutku njen um se blokirao, odbijao da prihvati mogućnost da je reč o nečemu ozbiljnom. Verovala je da će dečak biti pronađen, možda izgubljen, možda samo uplašen, ali ipak blizu.
Njen suprug objasnio je da je mališana pokupio iz vrtića i na kratko svratio po čašu vode. U jednom jedinom trenutku nepažnje, dete je nestalo. Bila je to noćna mora iz koje Li nije mogla da se probudi. Prvih dana učinila je sve što je bilo u njenoj moći: delila je letke, obilazila stanice, razgovarala sa prolaznicima. Ali nijedan trag nije vodio napred. Srce joj se kidalo svaki put kada bi ugledala njegovu odeću ili igračke.
- Iako tada nije znala mnogo o trgovini decom u Kini, uskoro je postalo jasno da je njen sin verovatno otet i prodat. Politička situacija, naročito politika jednog deteta, stvorila je ogroman pritisak i rupe u sistemu koje su mnoge porodice dovele do očaja. Mnogi su želeli sina, a nisu smeli imati više dece – pa je podzemno tržište procvetalo. Li nije mogla da prihvati tu mogućnost, ali je vreme neumoljivo pokazalo da se verovatno radi upravo o tome.
Potraga je ubrzo postala njen način života. Svaki petak nakon posla putovala bi vozom po susednim provincijama, vraćajući se tek u nedelju uveče. Obišla je desetine gradova i sela, sledeći i najmanji trag. Nekada bi putovala danima bez sna i hrane, ubeđena da je konačno blizu. Ali svaki put bi je dočekalo isto – dete koje liči, ali ipak nije njeno. Svaki takav trenutak bio je kao novi udarac, ali Li nije mogla da prestane. Ni posle razvoda, ni posle iscrpljenosti, ni posle godina razočaranja.
Tokom vremena shvatila je da nisu samo oni pogođeni sličnom tragedijom. Hiljade roditelja u Kini tražilo je svoju nestalu decu. Udružili su se, širili mrežu volontera, razmenjivali informacije, lepili plakate, pokrivali gotovo sve provincije. Ta međusobna podrška postala je jedan od stubova Liine snage. Iako nikada nije pronašla sopstvenog sina putem tih mreža, uspela je da pomogne drugima – čak 29 porodica ponovo je spojeno zahvaljujući njenom radu. Često bi se pitala zašto to ne može biti i njen sin, ali radost drugih roditelja davala joj je novu nadu.
Kada je 2009. godine pokrenuta državna DNK baza, to je označilo značajan napredak. Hiljade slučajeva su rešene, a i Li je registrovala svoj DNK u nadi da će ga jednoga dana uporediti sa pravom osobom. Ipak, godine su prolazile, a glas o Mao Jinu nije dolazio. Povremeno bi pomislila da nada nikada nije trebalo da se zadrži toliko dugo, ali nije mogla sebe da natera da odustane. Nada je bila jedino što je održavalo njen život.
Onda je došao maj 2020. godine i poziv koji je čekala više od tri decenije. Uprava za javnu bezbednost Ksijana saopštila joj je da je pronađen muškarac čiji DNK odgovara njenom sinu. Na Dan majki. Bilo je to gotovo nestvarno. Srce joj se steglo, ali nije mogla tek tako da poveruje, sve dok nije videla zvanične rezultate. Tek tada je mogla da dopusti sebi da veruje da je agoniji došao kraj.
- Saznala je da je njen sin ubrzo nakon otmice prodat paru iz Sečuana. Odgojen je kao jedino dete, pod imenom Gu Ningning. Imao je svoj život, firmu, porodicu – a o svom poreklu nije znao ništa. Li se pitala kako će reagovati, hoće li je prepoznati, da li će uopšte želeti da je prihvati.
Na dan susreta, prenos koji je emitovala kineska televizija prikazao je trenutak koji je dirnuo milione: odrasli muškarac ulazi u salu i trči majci u zagrljaj, vičući „Majko!“ Činilo se kao povratak u vreme kada je kao dete trčao ka njoj raširenih ruku. Trideset dve godine bola, straha i nade slile su se u jedan zagrljaj.
Iako su životi krenuli različitim putevima, Li je konačno dobila odgovor na pitanje koje ju je mučilo celog života. Nakon više od 300 lažnih tragova, desetine provincija i bezbroj suza, njen sin je pronađen. Priča o Li Đingzi ostaje podsetnik da majčina upornost i ljubav ponekad mogu nadživeti i ono za šta se čini da je nepovratno izgubljeno
