Proročanstva svetitelja oduvek su imala moć da uzdrmaju ljude i podstaknu ih na razmišljanje o životu, veri i sudbini sveta. Posebno se pamte reči Prepodobne Sofije Klisurske, monahinje i podvižnice, koju je Carigradska patrijaršija 2012. godine uvrstila u red svetitelja.
- Njene opomene, u kojima govori o pokajanju, o molitvi i o strašnim iskušenjima koja čekaju čovečanstvo, i danas izazivaju jezu i duboko poštovanje.Svetiteljka je skoro pola veka provela u askezi, u manastiru Rođenja Presvete Bogorodice u Klisuri, gde je živela životom potpunog odricanja. Ljudi su je pamtili po rečima koje su bile i uteha i upozorenje. Ona je neumorno ponavljala da će doći vreme velikih iskušenja, kada će mržnja i zlo preplaviti svet, i da će od posledica ratova i greha stradati najveći deo čovečanstva. Njeno proročanstvo o Trećem svetskom ratu, u kojem će tri četvrtine ljudi nestati, mnoge je navelo da se zapitaju kuda vodi put kojim ide svet.
Govoreći o viđenjima, sveta Sofija je prenosila da Bogorodica dan i noć plače, moleći svoga Sina da se smiluje ljudima i podari im mudrost. „Pokajte se, deco moja“, savetovala je. „Budite u molitvi noću i danju, gde god da ste, prizivajte ime Hristovo.“ Posebno je naglašavala da gordost vodi u propast, a da su smirenje, ljubav i post jedini put spasenja.
Njene opomene nisu bile samo zastrašujuće. Ona je uvek dodavala da oni koji budu živeli u čistoti i veri neće ostati bez nagrade. Za njih su, govorila je, spremljeni venci i blagoslov Božji. „Činite dobra dela, ispovedajte se, upražnjavajte vrline, budite milostivi“, neprestano je ponavljala.
- Rođena kao Sofija Hotokuridu u Ponto, nosila je još u mladosti teško breme. Turci su 1914. godine odveli njenog muža u radni logor, gde je i skončao, a ubrzo je izgubila i dete. Kao mlada udovica povukla se u planine, gde je započela život u postu i molitvi. U tim trenucima javio joj se sveti Georgije, obavestivši je o predstojećem napadu na selo. Zahvaljujući njenom upozorenju, narod se spasao. Ljudi su je od tada gledali kao nekoga ko ima Božiju zaštitu.
Kasnije, tokom putovanja brodom, kada je pretila opasnost od brodoloma, sveta Sofija je u molitvi zavapila da ona strada, a da se narod spase. Međutim, Bogorodica se ukazala i spasla sve prisutne. Kapetan, u neverici, rekao je: „Među nama je svetac“, a narod je odgovorio: „To je Sofija.“
- U manastiru u Klisuri živela je kao prava podvižnica. Nosila je crnu odeću, lice je prekrivala pepelom da bi sakrila svoju lepotu, a najveći deo dana provodila je u tišini i molitvi. Trpela je oštre zime i hladnoću bez ognjišta, odbijajući da zapali vatru. Prema sebi je bila stroga, ali prema drugima blaga i milostiva. Novac koji bi dobijala nije zadržavala – sve je delila siromašnima i onima kojima je pomoć bila potrebna. Brinula je i o devojkama bez miraza, davala priloge i upućivala ih na Bogorodicu kao zaštitnicu.
Njena dobrota i blagost ostavljale su dubok trag. Ljude nije grdnula, već je kratkim rečima donosila utehu i snagu. Mnogi su odlazili od nje preporođeni, iako nisu razumeli njen jezik – govorila je srcem i blagodaću. Volela je i prirodu: ptice su dolazile na prozor da pokupe mrve hleba koje bi im ostavljala, a medvedica iz šume dolazila je do nje, jela iz ruke i vraćala se u planinu.
Čuda su pratila njen život. Kada se teško razbolela, govorila je da će doći Bogorodica i odneti bol. Tako se i dogodilo – ozdravila je bez lekara, a kao svedočanstvo ostao je ožiljak koji je pokazivala.Prepodobna Sofija se upokojila 6. maja 1974. godine. Njene mošti pronađene su osam godina kasnije i odavale su blag miris bosiljka, što se u tradiciji pravoslavlja smatra znakom svetosti.
Danas, njene reči ostaju zapisane kao opomena i putokaz: da su molitva, pokajanje i ljubav jedini način da se čovek sačuva u vremenima iskušenja. Iako govore o gnevu Božjem, u njima se krije i poruka nade – da se pokajanje i vera nikada ne zaborave, jer su to jedini darovi koji nas približavaju spasenju
