Zoran Kalezić bio je čovjek iz naroda. Njegove pjesme su se slušale i kad se slavilo i kad se tugovalo. Njegov život bio je prožet emocijama, ali i borbama koje je vodio dostojanstveno
Zoran Kalezić, legendarni crnogorski i jugoslovenski pevač, čovek prepoznatljivog glasa i još snažnijeg duha, bio je duboko uveren da je ljubav koju je živeo njegov najjači saveznik u borbi protiv opake bolesti koja ga je, nažalost, na kraju savladala. Borio se hrabro, sa osmehom na licu i pesmom u srcu, protiv raka pluća koji mu je dijagnostikovan u poznim godinama života. Iza njega su ostale brojne medicinske bitke – teške operacije, iscrpljujuće hemoterapije, zračenja i dugi dani neizvesnosti. Ipak, njegova vera u ljubav, u medicinu i u narod koji ga je voleo, nikada nije posustala.
- Nažalost, njegovo srce, umorno od borbe, prestalo je da kuca 4. januara, u 73. godini života. Otišao je tiho, dostojanstveno, baš onako kako je i živeo – s verom u čoveka i umetnost. Do poslednjeg daha, uz njega je bila njegova supruga Irena, žena koja mu je postala životni oslonac u godinama kada su mnogi već odustali od ljubavi. Oženio se sa 67 godina, a ona je tada imala 53. Njihova ljubav bila je čista i iskrena, bez potrebe za dokazivanjem – spoj duša koje su se srele kad im je najviše trebalo.
– Kako mogu da se osećam? Borim se. Idem na hemoterapije u specijalizovanu kliniku za plućne bolesti “Brezovik” u Nikšiću. Te hemoterapije su jedina nada čoveku koji ima rak pluća. One mogu da ‘kupe’ još dve-tri godine života. Ja verujem u medicinu. Imao sam svoju viziju da se lečim ovde, gde pripadam, gde je moj narod. Ja sam narodni pevač, umetnik naroda. Ako već moram da odem, bolje da to bude ovde, nego kao nečiji sluga u tuđem svetu – rekao je Kalezić jednom prilikom, pokazujući koliko mu je narod bio svetinja, a domovina zavet.
Prijateljstva koja su ostala večna
Zoran je u svetu muzike bio poznat ne samo po glasu, već i po velikim prijateljstvima koja je negovao kroz decenije. Bio je nerazdvojan sa legendarnim Tomom Zdravkovićem – njihovo prijateljstvo nije bilo samo umetničko, već i duhovno. Krunisano kumstvom, to je bilo bratstvo koje su čuvali i poštovali do kraja. Kada je saznao za tešku dijagnozu, Kalezić je kroz suze govorio da oseća kako mu se bliži vreme da ponovo sretne svog dragog kuma.
– Polako krećem na put ka mom kumu Tomi. Uskoro ćemo se sresti. Ali imam još nešto da završim pre toga. Čekam koncert u Domu sindikata, da još jednom čujem note koje sve moje organe vraćaju na pravo mesto. Moram još jednom da pogledam te ljude u publici, da ih osetim – rekao je tada, sa suzama u očima, ali i snagom u glasu.
Bio je deo zlatne generacije muzičara koju su činili i Predrag Tozovac, Predrag Cune Gojković, Lepa Lukić, Mika Antić, Zoran Radmilović i nezaboravna Silvana Armenulić. Bili su nerazdvojna družina, ujedinjeni ne slavom, već ljubavlju prema muzici, poeziji, životu. Među njima nije bilo zavisti, ni sujete – samo međusobno poštovanje i toplina iskrenog prijateljstva.
Silvana je imala poseban značaj u Zoranovom životu. Bila je njegova velika prijateljica i podrška na početku karijere. U znak zahvalnosti i večnog poštovanja, Kalezić joj je posvetio svoju bezvremensku pesmu „Jednoj ženi koje nema više“, koju je, kako je jednom ispričao, napisao na veoma neobičan, gotovo nadrealan način – iz osećaja tuge i duhovne povezanosti s osobom koja je ostavila neizbrisiv trag u njegovom životu.
Porodična tuga i oproštaj sina izdaleka
Zoranov sin Filip, koji živi i radi u Čikagu, nažalost nije mogao da prisustvuje sahrani svog oca. Iako ga je vest o smrti duboko pogodila i slomila, zakonske i poslovne okolnosti u Americi, koje se značajno razlikuju od naših, nisu mu dozvolile da se na vreme vrati i isprati oca na večni počinak.
– Vest o smrti oca je jako teško podneo. Imao je veliku želju da dođe, ali jednostavno nije mogao. U stalnom su kontaktu bili tokom Zoranove borbe sa bolešću. Filip je bio njegova tiha, ali ogromna podrška. Čim mu se ukaže prilika, doći će u Crnu Goru da ode na očev grob – rekao je izvor blizak porodici.
Na svom Facebook nalogu, Filip se emotivno oprostio od oca, rečima koje paraju srce:
– Nadam se da ćeš sada naći svoj mir kod mog dobrog anđela. Hvala ti na svemu što si uradio za mene kao otac. Kao umetnik, ostao si dostojan svome zvanju. Nikada nisi obrukao muziku, ni pesmu, ni sebe. Nisi se dao pasjim sinovima ni do poslednjeg dana. Gore si sada u sigurnim rukama. Počivaj u miru, tata.
Zoran Kalezić je otišao, ali njegova pesma nije. Njegov glas i dalje odzvanja među ljudima, kroz stihove koji dotiču dušu, kroz emociju koju je znao da prenese kao malo ko. Bio je pevač naroda, umetnik istine, prijatelj bez zadrške i čovek koji je voleo iz srca – domovinu, muziku i ljude. Njegov život bio je pesma, a njegova smrt – tiha tišina jedne epohe koja odlazi, ali se nikada ne zaboravlja.
