Žena turskog sultana je samu sebe zatvorila u 4 zida na 37 godina: Razlog je ostavio bez reči novinara koji ju je intervjuisao

Mušfika poslednja žena sultana Abdula provela je život donoseći odluke koje su mnoge delovale kao prkos zdravom razumu. Njena priča je posebna i neuporediva sa drugim pričama žena koje su živele u haremu, jer je ona izabrala put koji je uključivao izuzetne žrtve, ljubav i posvećenost.

Kao devojčica, koja je tada nosila ime Ajše, došla je u palatu, gde je odgajana kao princeza. Živela je u luksuzu, okružena nameštajem od mahagonija, svilenim prekrivačima, u sobama koje su bile uvek pune ljubavi i pažnje, a svaka devojčica imala je tri lične sluškinje. U tom svetu, Ajše je naučila da čita, da svira, veže zlatnim nitima i uči sve o dvorskom bontonu, dok je svet izvan zidina palate delovao kao nešto potpuno strani.

• Kada je napunila četrnaest godina, sam sultan Abdul Hamid II primetio je Ajše, plavušu sa plavim očima, i odlučio da je premesti u njegovu ličnu palatu. Četrnaestogodišnja Ajše je postala deo harema, a sa devetnaest godina udala se za sultana, koji je bio dvadeset šest godina stariji od nje. Ime koje joj je dao, Mušfika, znači “saosećajna”, što je u potpunosti odgovaralo njenoj ličnosti.

Mušfika je postala četvrta sultanova žena, ali je zauzela posebno mesto u njegovom srcu. Ona je bila jedina žena koja je svakodnevno ručala sa Abdul Hamidom II, dok su ostale žene viđale sultana samo na njegov zahtev. Provela je mnogo vremena sa njim u njegovim privatnim odajama, a njeno ime postalo je sinonim za saosećanje i posvećenost. Međutim, iako je bila voljena, njen život u haremu nije bio bez problema. Abdul Hamid II bio je poznat po svojoj ljubomori i sumnjičavosti, zabranjujući čak i muške sluge da gledaju njegove žene.

Ubrzo nakon venčanja, Mušfika je rodila ćerku Ajšu, za koju je sultan obezbedio bogate poklone. I dok su živeli u luksuzu, život u haremu je imao i svoju cenu. Žene su bile zarobljene u tom sjaju, iako su bile okružene lepotom. Mušfika je posvetila svoje dane rukodelju, učenju Kur’ana i bavljenju dvorskim obavezama, ostajući poslušna supruga i brižna majka.

• Međutim, 1909. godine, svet Mušfike se srušio. Mladi Turci su izveli puč protiv Abdula Hamida II, što je rezultiralo njegovim svrgavanjem. Mušfika je pobegla u izgnanstvo sa svojim mužem, brinući o njemu i ćerki Ajši. Tokom tih teških dana, Mušfika je pokazala izuzetnu hrabrost, proveravajući muževe obroke i piće da bi osigurala njegovu sigurnost. Po povratku u Istanbul, Mušfika i njen muž su bili stavljeni u kućni pritvor u palati Bejlerbeji, gde su živeli u potpunoj izolaciji, daleko od nekadašnjeg bogatstva.

Nakon smrti svog muža 1918. godine, Mušfika je bila primorana da se suoči sa siromaštvom. Godine 1924., kada je nova vlast proterala osmansku dinastiju, Mušfika je ostala u Turskoj, dok je njena ćerka Ajše otišla u Francusku. Ajše je više puta pozivala svoju majku da dođe u Pariz i započne novi život, ali je Mušfika odlučila da ostane u Turskoj, verujući da bi njen pokojni muž bio ljubomoran na njen susret sa drugim muškarcima.

Mušfika je provela 37 godina u samoći, živeći u skromnoj kući u četvrti Serendžibej, gde je njen svet bio ograničen na nekoliko soba. Iako je njena situacija bila izuzetno teška, ona nije želela da napusti zemlju koju je volela. Tokom tih godina, jedini izvor njenog prihoda bila je pomoć od 200 lira koje joj je davala turska vlada, ali je život u siromaštvu bio neizdrživ.

• Jedan od najpotresnijih trenutaka u njenom životu bio je kada je 1952. godine, Mušfikina ćerka Ajše ponovo došla u Tursku, što je omogućilo majci i ćerki da provedu poslednje godine zajedno. Međutim, 1960. godine, Ajše je umrla, a Mušfika je pretrpela gubitak svog jedinog deteta. Samo godinu dana kasnije, Mušfika je umrla od upale pluća, ostavljajući za sobom trag jedne žene koja je odabrala ljubav, odanost i žrtvu umesto udobnosti i razuma.

Mušfikina priča je priča o neverovatnoj posvećenosti, ljubavi i žrtvi. Provela je život birajući put koji je mnogima delovao kao iracionalan i destruktivan, ali za nju je to bio jedini način da bude verna onome što je volela i onima koje je volela. Iako je njen život bio ispunjen tugom i samoćom, ona je ostala dosledna svom imenu i svom mužu, stvarajući priču koja ostaje urezana u istoriji Turske.