Na podu, pored zida, sedela je mlada žena sa dvoje uspavane bebe, pažljivo ih pokrivajući ćebetom kako bi ih zaštitila od hladnog vazduha. Izgledala je krhko, ali njene oči skrivale su priču koju Dominik nije mogao da zaboravi
Čekaonica na aerodromu bila je prepuna i zagušljiva, ali Dominik Lekler, vlasnik luksuznih hotela, nije mogao da ne primeti nešto neobično dok je žurio ka svojoj kapiji. Na podu, pored zida, sedela je mlada žena, sa dvoje uspavane bebe u naručju. Pažljivo ih je pokrivala tankim ćebetom kako bi ih zaštitila od hladnog vazduha koji je dolazio iz klime. Njena torba bila je improvizovani jastuk.
Nešto u njenom izgledu nateralo je Dominika da stane. Duga kosa, tamniji pramenovi, krhka silueta – sve mu je to bilo poznato. Napravio je još jedan korak i srce mu je zadrhtalo. Izolda Moro – žena koja je godinama radila kao čistačica na njegovom imanju. Setio se kako ju je njegova majka optužila za krađu i kako je bila otpuštena zbog toga.
Izolda je podigla glavu, a njihove oči su se srele. Bile su to iste plave oči koje je pamtio, ali sada su bile pune straha i iscrpljenosti. Instinktivno je privukla decu bliže sebi, kao da je želela da ih zaštiti od svega, i svih.
„Izolda…“ prošaptao je, njegov glas se jedva čuo.
Ona je odmahivala glavom, stežući decu. „Nemoj ovde, Dominik. Molim te. Nemoj ovde.“
„Moram da znam,“ rekao je, sada odlučnije. „Molim te, reci mi istinu.“
Izolda je zažmirila, a njene usne su se stisle. Suze su joj zasuzile, ali nije odustajala. „Da. Oni su tvoji.“
Dominik je stao, srce mu je bilo poput teškog kamena. Seo je pored nje na hladan pod, ne mareći što ga gledaju ljudi iz čekaonice. „Zašto… zašto mi nisi rekla? Zašto si nestala?“
Izolda je duboko udahnula, njen glas bio je tih, ali pun odlučnosti: „Nisam imala izbora. Tvoja majka mi je pretila. Rekla je da će mi uzeti decu ako se usudim da ti išta kažem. Nisam imala gde. Morala sam da odem.“
Dominik je osećao kako mu se bes i bol mešaju. Sve ove godine, dok je verovao da je njegov život pod kontrolom, njegova deca su rasla bez njega. Pružio je ruku i nežno dotakao obraz jednog od blizanaca. Dečak se trgao, ali nije zaplakao.
„Nemoj da se plašiš,“ rekao je tiho, pogledajući dete u oči. „Ja sam… ja sam tvoj tata.“
Izolda je zaplakala. „Ne smeš ih povesti,“ rekla je kroz suze. „Nemam poverenja. Sve sam izgubila jednom.“
„Ne želim da ti ih uzmem,“ rekao je, sada sa smirenim, ali odlučnim glasom. „Želim da sve ispravim. Želim da budete sigurni. Želim… da vas volim. Sva troje.“
Ljudi su se okupljali oko njih, ali Dominik ih nije primećivao. Njegov svet su sada bile samo ona i deca.
„Dođite sa mnom,“ rekao je. „Idemo kući. Ne na imanje – u novi stan, novi život. Daleko od svih koji su vas povredili.“
Izolda ga je posmatrala, tražeći tragove laži u njegovim očima. Nije ih našla.
Nekoliko sati kasnije, umesto da ukrca avion za poslovni put, Dominik je sedeo u malom kafiću na aerodromu. Deca su spavala u kolicima dok su on i Izolda razgovarali. Isplakali su godine nepravde, godina tuge i straha.
Narednih dana, Dominik je raskinuo sve veze sa onima koji su ga lagali. Njegova majka je pokušala da ga odgovori, ali on je ostao čvrst. „Oni su moja porodica,“ rekao je. „Ako ne možeš da ih prihvatiš, ne možeš da budeš deo mog života.“
Kuća je uskoro bila puna dečje graje. Dominik je po prvi put osetio šta znači pripadati – ne hotelima, ne poslu, već ljudima koji te vole bez obzira na sve.
Godinama kasnije, kada su blizanci već trčkarali dvorištem, Izolda je jednog dana stajala pored njega i šapnula: „Hvala ti što si nas pronašao.“
Dominik ju je zagrlio i rekao: „Ne. Hvala tebi što si nam dala život – i drugu šansu.“
Tako je započela njihova nova priča – priča o ljubavi, ispravljenim greškama, i ponovnom pronalaženju onoga što je najvažnije: porodice
