Zovem se Smiljana i pre tačno 28 godina, moj život je krenuo putem koji nisam želela. Taj put nije bio moj izbor, bio je to put koji mi je bio nametnut protiv moje volje, protiv mojih osećanja i svega u šta sam verovala. I sve to zbog toga što sam volela čoveka kog moja porodica nije mogla da prihvati. Njegovo ime bilo je Artan, bio je Albanac, student iz moje grupe, i verovali ili ne, bio je sve što sam ikada priželjkivala. Bio je nežan, pažljiv, pun ljubavi, čovek kakvog sam želela, i to od samog početka mog odrastanja.
U Artanu sam pronašla nekog ko me voleo iskreno, bezuslovno, kao što sam to zamišljala u svojim snovima. S njim su moji dani bili ispunjeni srećom, ispunjeni razgovorima, smehom i međusobnim razumevanjem. Njegov pogled govorio mi je više nego što su to mogle reči. Njegov dodir bio je moćna uteha, sigurno sklonište u svetu koji nije bio uvek ljubazan. Nikada pre njega nisam osetila tu vrstu povezanosti, tu vrstu ljubavi koja je prevazilazila sve granice, predrasude, nesigurnosti. Verovala sam, u svom mladalačkom naivitetu, da ćemo zauvek biti zajedno, da ništa i niko ne može da nas rastavi.
Ali u očima mog oca, Ilije, sve to nije bilo važno. U njegovom svetu, moji snovi, moje želje, moja sreća – sve to nije imalo vrednost. Njegovo je bilo jedino merilo ispravnosti, i u njegovom merilu nisam bila ni najmanje važna. Važnije je bilo ono što je društvo smatralo prihvatljivim. On nije mogao da prihvati da je Artan bio Albanac, i to je bilo neizbrisivo. Moj otac nije video čoveka u njemu, već samo etničku pripadnost, i to je bila prepreka koju nije mogao da pređe.
Kada je saznao da se viđam s Artanom, reakcija mog oca bila je nagla i neumoljiva. U njegovim očima, Artan nije bio vredan ljubavi, nije bio vredan poštovanja. Bio je samo „onaj Albanac“, neko ko nije pripadao našem svetu, nije se uklapao u njegovu sliku onoga što bi trebalo da bude moj život. Rekao mi je, u svom autoritarnom tonu, da me se odriče, da više neću biti njegova ćerka ako nastavim tu vezu. U njegovom svetu, moj momak je morao biti Srbin, ili nikako. Nije me pitao da li sam srećna, da li me Artan voli, poštuje, da li mi zajednički gradimo budućnost. Sve što je bilo važno bio je njegov pogled na svet, njegova očekivanja.
Jednog dana, dok sam se vraćala kući s fakulteta, zatekla sam zaključana vrata. Osećaj straha me obuzeo, a u tom trenutku su mi se sve misli pomešale. Komšinica Ruža, koja je bila uznemirena, izašla je pred vrata i obavestila me da treba da idem kod tetke Zore u Kruševac. Moji roditelji su otišli, sklonili su se jer su me, prema njihovim rečima, navodno obrukali. Stajala sam na pragu svog doma, puna suza, sa srcem prepunim bola i sumnji. Niko nije mogao da mi pomogne. I tada je počelo razdvajanje mog života – morala sam da biram između porodice i ljubavi mog života. Taj trenutak je bio presudan, i to je bio početak sloma mog unutrašnjeg sveta.
- Nekoliko meseci kasnije, situacija u porodici se delimično smirila. Počela sam ponovo da razgovaram sa majkom i bratom, ali moj otac je bio nepokolebljiv. I dalje nije želeo da čuje ništa o Artanu, nije želeo da vidi moju tugu, ni moje suze. Moje molbe nisu vredile ništa. Pokušavala sam da mu objasnim, da ga ubedim, ali njegove reči su bile zakon. A ja? Ja sam bila slomljena, zbunjena, nesvesna toga da ljubav ne poznaje granice, da ljubav ne zavisi od nacije ili vere. Na kraju, nisam imala snage da mu se suprotstavim. Ustupila sam. Odustala sam. I to je zauvek promenilo moj život.
Raskid s Artanom bio je kao smrt u mom životu. Raskinula sam sa svojim srećnim snovima, sa svojom budućnošću. Otišla sam, i ostala prazna, ostala sam sa tugom koja nije prestajala. Godine su prolazile, ali te godine, koje su mogle biti najlepše u mom životu, bile su ispunjene suzama, tugom i gubitkom. Ubrzo sam se udala za čoveka kojeg nisam volela, samo da bih zadovoljila porodične i društvene norme. Brak koji je trebao da bude srećan, bio je pun razočaranja, težine, nesigurnosti. Moj muž je bio sklon alkoholu i nasilju. Ipak, iz tog braka, koji nije imao nikakve sreće, dobila sam dve predivne ćerke, koje su bile moj jedini izvor nade, moji anđeli koji su mi davali snagu da izdržim. Nažalost, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pijan za volanom, i moj svet se ponovo promenio.
Prošle su godine, ali uspomena na Artana nikada nije izbledela. Njegov lik, njegov glas, miris njegove kože, njegovu ruku koja me držala – sve to je bilo deo mene. I dok je vreme prolazilo, ja sam se često pitala šta bi bilo da sam tada imala hrabrosti. Da sam tada smogla snage da se oduprem svom ocu, da sam slušala svoje srce i otišla sa Artanom, da sam izabrala ljubav umesto dužnosti, šta bi se dogodilo? Možda bih sada hodala sa njim, možda bih imala decu, možda bih bila srećna. Možda bi moj život bio bolji. Možda bih imala porodicu, život pun ljubavi i poštovanja. A sada, sada imam samo uspomene i to bolno pitanje: „Šta bi bilo da sam tada imala hrabrosti?“
Pre nekoliko dana, čekala sam sestru na aerodromu „Nikola Tesla“. Stajala sam tamo, posmatrajući gužvu, dok su ljudi prolazili. I tada, kao u nekoj sceni iz filma, vreme je stalo. U daljini sam ugledala visokog mladića, crna kosa, prepoznatljiv hod, izgledao je gotovo isto kao što se sećam Artana. Srce mi je stalo. Ličio je na njega, to je bilo kao čudo. A onda sam primetila dve tinejdžerke kako idu iza njega, nasmešene i srećne, i mladu ženu, lepu i negovanu, koja je dozivala decu na albanskom jeziku. I tada, iz mase, pojavio se on – Artan. Visok, mršav, sa prosedom kosom i bradom, hodao je pored svoje porodice, noseći torbu na ramenu. Njegov hod – onaj isti, nezaboravan hod koji bih prepoznala među hiljadu drugih – vratio mi je sve uspomene iz prošlosti. Gledala sam ga, a on je prošao pored mene, nesvestan mog prisustva. Nisam mogla da progovorim, samo sam stajala, skamenjena, dok su nestajali u gužvi aerodroma.
I tada, u tom trenutku, shvatila sam koliko je život kratak, koliko sudbina može da se igra sa nama. Volela bih da sam tada, pre 28 godina, imala više hrabrosti. Da sam smogla snage da se suprotstavim svom ocu, da slušam svoje srce i odem s Artanom. Možda bih sada bila srećna, možda bih sada hodala sa njim i našom decom. Ali sada, sve što imam su uspomene i jedno bolno pitanje: šta bi bilo da sam tada imala hrabrosti?
