Marko Nikolić glumac koji je tiho i nenametljivo osvajao publiku, ostao je upamćen kao čovek bez pompe, ali s ogromnim umetničkim darom.
Njegov život bio je pun kontrasta – raskošan, a skroman; boemski, a duboko filozofski; ispunjen i u isto vreme obeležen gubicima. Bio je to čovek koji je, uz osmeh i ironiju, jednom rekao: “Vodio sam boemski život. Čim sam prestao da pijem i pušim – doktor mi je saopštio da sam teško bolestan.”
- Rođen u Kraljevu, Marko je iz detinjstva nosio topla sećanja na majku Leposavu, glumicu i učiteljicu, čija vojvođanska kuhinja i porodična toplina nikada nisu izbledeli iz njegovog pamćenja. U njenim jelima, mirisima i nežnosti, oblikovao se prvi pogled na svet i na život kakav će kasnije živeti – pun emotivnosti i sećanja.Njegov glumački put, iako dugačak i bogat, uvek je bio obeležen skromnošću. Nije voleo da se eksponira, retko je davao intervjue, a kada bi govorio za medije, to je radio s dozom duhovitosti i odmaka od sopstvene slave. Bio je poznat, ali nikada glasno.
Marko je imao tri braka i troje dece, među njima i ćerku Minu Nikolić, koja je takođe pošla glumačkim stopama. U jednoj od svojih priča govorio je kako je Minu želeo da uključi u filmski projekat, ne iz potrebe za promocijom, već iz želje da joj prenese iskustvo pravog snimanja. Bio je otac koji se ponosio, ali i čovek koji je ostao jednostavan u svakom odnosu – prema deci, partnerkama, pa i prema životu.
Kad su ga pitali o njegovoj navodnoj popularnosti kod žena, znao je da se našali. Rekao je kako je njegova tišina i zamišljen pogled često stvarala iluziju dubine i patnje, što je umelo da privuče pažnju. Istina je, priznao je, da je umeo da voli, da se zaljubi bez pravila, i da je u svakoj vezi video nešto jedinstveno i istinito, bez obzira na spoljašnje okolnosti.
Njegov boemski duh pratio ga je godinama. Voleo je kafane, poeziju, vino, razgovore do kasno u noć. Govorio je kako onaj ko nije bio gladan ne zna šta znači ceniti obrok. Znao je, kao student, da u istom danu isprati devojku kući i naruči tatar biftek, i potom ostane bez para do kraja nedelje. Živeo je punim plućima, ali bez gubitka duhovne dubine.
- Kada je došla bolest, sve se promenilo. Prestao je da pije i puši – navike koje su ga pratile decenijama. Iako je rekao da mu to nije teško palo, jasno je bilo da je život izgubio jedan deo radosti. Njegova borba s bolešću bila je tiha i dostojanstvena. U tim trenucima, najverniji prijatelj bio mu je njegov pas, pudla Nidža. U šali, ali i u veri, govorio mu je svakog dana da njih dvojica zajedno mogu da pobede bolest.
Posle oporavka, očekivao je da se vrati na scenu. Umesto toga, dočekala ga je tišina. Osećao se zaboravljeno – bez poziva, bez uloga, bez priznanja. I penzija koju je imao bila mu je ukinuta, a porodična situacija teška. Ipak, nije se žalio – govorio je da se život, kad ga sabereš, može sabiti u jednu pesmu. I da je to – dovoljno.
Do samog kraja, ostao je veran sebi. Govorio je da ne jede više ono što voli, već ono što mora. U tome se ogledala njegova životna filozofija – prilagoditi se, prihvatiti, ne gubiti dostojanstvo. Nije se plašio da kaže da ga je bilo strah smrti. Nije se pravio jak – bio je istinski čovek.
Marko Nikolić je ostavio neizbrisiv trag. Igrao je u više od 80 filmskih, pozorišnih i televizijskih ostvarenja, ali ga ljudi najčešće pamte kao Gigu Moravca – ne zato što je to bila najbolja uloga, već zato što je u njoj bilo najviše njega samog.
Preminuo je 2018. godine. Iza sebe je ostavio ljubav publike, porodicu koja ga pamti, i umetnost koja ne bledi. I ostao je veran rečenici koju je često ponavljao – kao životnu šalu, ali i kao ozbiljnu istinu:
“Vodio sam boemski život. Čim sam prestao da pijem i pušim, doktor mi je saopštio da sam teško bolestan.”
