Tekst o Mehmedu Meši Selimoviću, velikanu srpske književnosti, duboko oslikava njegov život i umetničko nasleđe, kao i lične borbe i tragedije koje su ga oblikovale. Jedan od najpoznatijih citata iz njegovog dela “Tvrđava” postavlja duboko filozofsko pitanje o prolaznosti života i vrednosti trenutaka sreće: “Sve će proći. Ali, kakva je to uteha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?” Ova misao rezonuje sa mnogim ljudima, ukazujući na univerzalnu ljudsku patnju i potragu za smislom u svetu gde se sve čini prolaznim.
Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli, gde je i završio osnovnu školu i gimnaziju. Njegova akademska karijera započela je 1930. godine kada se upisao na studijsku grupu srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a diplomirao je 1934. godine. Njegova profesorska karijera počela je 1935. godine u Građanskoj školi, a kasnije je postao suplent u Realnoj gimnaziji u Tuzli.
- Selimovićeva supruga, Daroslava Božić, bila je snažna podrška njegovom radu i stvaralaštvu, i njihova ljubav bila je izuzetno duboka i značajna za njega. Ona je bila iz porodice generala Kraljevine Jugoslavije, a njeno ime često se dovodi u vezu sa njegovim najlepšim osećanjima. Njihov odnos bio je toliko snažan da je Meša često isticao Daru kao božji dar, što je dodatno ukazivalo na dubinu njegove emotivne povezanosti s njom.
Selimović je doživeo i mnoge gubitke, posebno tokom ratnih godina. Njegov brat, Šefkija Selimović, streljan je zbog političkih prilika, što je ostavilo dubok trag na Mešu. Njegova tuga i bes zbog gubitka brata postali su inspiracija za jedno od njegovih najvažnijih dela, “Derviš i smrt”. Ova knjiga nije samo književno delo, već i emotivni omaž bratu, koji je kroz poslednje reči na cedulji pokušao da iskaže svoju nevinost: “Brate, nisam kriv.”
Kao autor, Selimović je bio svestan svojih korena i identiteta, pa se često osvrtao na pitanje svog nacionalnog opredeljenja.
Iako je poticao iz muslimanske porodice, identificovao se kao Srbin i smatrao je srpsku književnost svojom. U testamentalnom pismu je jasno naglasio svoj stav, ističući da je njegova pripadnost srpskoj literaturi neupitna, dok je poštovao svoje poreklo i veze koje su ga oblikovale kao ličnost i umetnika.
Njegov ljubavni život bio je prepun turbulencija, posebno nakon što je upoznao Daru. Meša je bio suočen s optužbama i osudama od strane svojih nekadašnjih saboraca zbog izbora da se razvede od svoje prve supruge. Njegova strastvena veza s Darom bila je toliko intenzivna da je izazivala ljubomoru i ogorčenje kod drugih, ali je on uprkos svemu nastavio da se bori za njihovu ljubav.
Meša Selimović umro je 11. jula 1982. godine u Beogradu, dok je mirno posmatrao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva. Njegova smrt ostavila je prazninu u srpskoj književnosti, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Iako su posle njegove smrti postojale želje da se njegovi ostaci presele u Sarajevo, to nikada nije realizovano, ostavljajući njegovu baštinu u Beogradu, gde je postao neizostavan deo književnog kanona. Selimović ostaje simbol intelektualnog otpora i duboke emotivne ekspresije, a njegova dela nastavljaju da inspirišu generacije čitalaca.
