Jedna od najseksipilnijih žena na svijetu Ešli Grejem,žena koja pomjera granice.Simbol ljepote od 100 kg simbol idealne građe,činjenica koja postavlja mnoga pitanja.
Nisam sasvim sigurna kada smo, kao savremeno društvo, odlučili da potpuno zamaglimo granice između zdravlja, lepote i onoga što se nekada smatralo normalnim. Verovatno će neko reći da je ovakav stav previše strog, da ne razumem novo vreme, ili da sam netolerantna prema različitostima. Ipak, pitanje koje ne mogu da zaobiđem jeste – kada smo počeli da uzdižemo gojaznost do te mere da ona postaje novi ideal fizičke privlačnosti?
- Kao jasan primer tog obrta navodi se činjenica da se na naslovnici poznatog magazina koji već decenijama kreira standarde muške poželjnosti, našla plus-sajz manekenka Ešli Grejem. Ne kao simbol snage, volje ili borbe protiv stereotipa, već kao najseksepilnija žena na svetu. Dakle, ne kao izuzetak koji inspiriše, već kao vrhunac poželjnosti.
Ova činjenica otvara mnoga pitanja, naročito kada se uzme u obzir sve ono što već znamo o posledicama gojaznosti. Brojni lekari, nutricionisti i stručnjaci iz oblasti zdravlja godinama nas upozoravaju na ozbiljne rizike koje nosi prekomerna telesna težina – od problema sa kardiovaskularnim sistemom, preko dijabetesa, do poremećaja sna. Pa ipak, modna industrija, koja istovremeno propagira zdrav život, sada šalje poruku da je telo koje ne zadovoljava osnovne medicinske parametre – poželjno, čak uzorno.
Ne želim da budem pogrešno shvaćena. Nemam ništa protiv Ešli Grejem lično. Naprotiv, njena karijera i uspeh u svetu modelinga, koji je decenijama isključivao žene van uobičajenih dimenzija, mogu da posluže kao inspiracija mnogima. Ali ono što smatram problematičnim jeste kada se uklanjaju granice između podrške različitostima i promovisanjem nečega što može imati štetne posledice po zdravlje.
Postavlja se pitanje – da li prihvatanje sebe treba da ide dotle da potpuno zanemarimo objektivno loše navike i stanja? Nije li moguće slaviti samopouzdanje, snagu i ličnu priču, a da se pri tome ne insistira da upravo taj oblik tela bude prikazivan kao najprivlačniji? Mora li svaka lična pobeda da postane društveni standard?
- Kada mladim ljudima, naročito devojkama koje su najosetljivije na poruke koje dolaze iz sveta medija i mode, šaljemo poruku da je telo od preko 100 kilograma novi ideal, rizikujemo da ih podstaknemo da ignorišu signale svog tela. Umesto da ih motivišemo da vode računa o ishrani, fizičkoj aktivnosti i zdravim navikama, mi im nudimo ideju da je dovoljno samo da se osećaju dobro – bez obzira na posledice koje to nosi.
I naravno, niko ne kaže da svi treba da izgledaju isto, niti da mršavost automatski znači zdravlje. Ima mnogo ljudi vitke građe koji se ne hrane zdravo, ne vežbaju i imaju loše navike. Ali jednako je opasno pretvarati gojaznost u nešto što treba glorifikovati, naročito kada to dolazi sa najuticajnijih mesta u pop kulturi.
U trci za inkluzivnošću, izgubili smo osećaj za zdrav razum. Pomešali smo raznolikost sa poricanjem činjenica. Počeli smo da negujemo trenutni osećaj prihvaćenosti, a zaboravili da prihvatanje ne sme da bude na štetu dugoročnog zdravlja. Ne možemo istovremeno govoriti mladima da vode računa o sebi, a zatim im pokazivati da ne moraju ništa da menjaju, čak ni kada im telo jasno daje znakove da nešto nije u redu.
Volela bih da živimo u društvu koje podržava različitosti, ali i ostaje dosledno kada je reč o osnovnim principima brige o sebi. Da umemo da kažemo: da, svako telo može biti lepo na svoj način, ali ne mora svako telo da postane uzor drugima. Postoji razlika između toga da voliš sebe i toga da sebi uskraćuješ ono što ti može poboljšati kvalitet života.
Ako kao društvo poručimo da je najvažnije „osećati se dobro“ bez obzira na realnost, bojim se da ćemo stvoriti generacije koje će negovati samoprihvatanje, ali po cenu zdravlja – kako fizičkog, tako i mentalnog. A to, dugoročno, nije ni progres, ni tolerancija. To je zabluda koju ne smemo hraniti.
