Marko Nikolić bio je jedan od najomiljenijih glumaca na ovim prostorima, čije je ime zauvijek povezano sa likom Gige Moravca iz nezaboravne serije Bolji život.Ovo je priča o čoveku koji je život prihvatao s velikom dozom smirenosti i dostojanstva, do poslednjeg daha.
Marko Nikolić, legendarni glumac koji je čitavoj naciji ostao urezan u sećanje kao nezaboravni Giga Moravac iz kultne serije „Bolji život“, preminuo je 2. januara 2019. godine, tiho i dostojanstveno – baš onako kako je i živeo svoj život. Iza tog blagog osmeha, koji je osvajao publiku i kolege, krije se teška, gotovo nevidljiva borba sa opakom bolešću koja ga je polako gasila, a koju je Marko uspevao dugo da sakrije od javnosti i ljudi oko sebe.
Iako su oni najbliži primetili da se poslednjih godina ređe pojavljivao u medijima i na javnim događajima, niko nije mogao ni naslutiti težinu njegove bolesti. Marko je, naime, o svom zdravstvenom stanju retko govorio, ne želeći da na bilo koji način opterećuje ni svoje fanove, ni kolege sa kojima je radio. Sumnja na bolest javila se nekoliko godina pre njegove smrti, ali on je odlučio da to drži u tajnosti, ne želeći da izazove zabrinutost ili sažaljenje. Lekarima se obratio tek kada je bol postao neizdrživ, kada je svakodnevica bila ispunjena mukama koje nisu imale olakšanja. Dijagnoza je bila strašna i hladna – rak pluća.
Uprkos ovoj teškoj i gotovo fatalnoj dijagnozi, Marko Nikolić nije nikada izgubio svoju životnu snagu i dostojanstvo. Njegova borba sa bolešću bila je lična, tiha i daleko od očiju javnosti. Radio je na sebi i lečio se u krugu porodice i najbližih prijatelja, izbegavajući bilo kakvu pompu, sažaljenje ili senzacionalizam. Iako je bolest bila neumoljiva, Marko je zadržao svoju unutrašnju snagu, volju i dostojanstvo, što je dodatno poštovalo sve one koji su ga poznavali.
- Svedočenja njegovih prijatelja i saradnika otkrivaju koliko je samostalno i hrabro podnosio terapije. Na primer, svoje hemoterapije je često pohađao gradskim prevozom, sam, bez pratnje i pomoći. Jedan od takvih trenutaka opisao je i sam Marko u emisiji „Ekskluziv“ na Prvoj televiziji: „Jednom sam ušao u pun autobus, kod Slavije, baš posle onkologije, i jedva sam se ugurao na poslednju platformu. Tu je stajao jedan muškarac, okrenuo se i kada me je ugledao pitao: ‘Da li da ti pomognem da ustaneš?’. Odgovorio sam mu sa smeškom: ‘Ajde, bre, majmuni!’.“
Nakon dve godine napornog lečenja, činilo se da je Marko uspeo da pobedi bolest. U intervjuu za „Glossy magazin“, otvoreno je govorio o svojim strahovima i mislima koje su ga pratili kroz bolest. „Izuzetno se plašim“, priznao je tada. „Preživeo sam ono što sam preživeo i bio sam na ivici života. To je strašno. Kada se suočiš sa smrću, nema više nikakvih odbrambenih mehanizama kao u drugim stresnim situacijama. Više ne misliš na sebe, već na porodicu, na psa, na sve one lepe trenutke koje ćeš propustiti – pecanje, Dunav, čamac… Možete samo da zamislite koliki je to strah, naročito kada sam odjednom prestao da pijem, da pušim, da jedem meso. Bio sam sladokusac, spremao sam sebi hranu, a sada moram da jedem ono što je dozvoljeno. Imam i dijabetes, koji dodatno komplikuje stvari, pa moram da pazim na insulin. Ali, uprkos svemu tome, osećam se dobro, pun sam duha i imam dovoljno snage da radim.“
Kako su dani odmicali, Marko se sve više povlačio u mir svog doma, daleko od svetla reflektora i buke kamera. U svojim poslednjim trenucima najveću utehu pronalazio je u vremenu provedenom sa svojom ćerkom Minom i unucima. Prijatelji su ga opisivali kao „nežno prisutnog“ – uprkos neizmernim bolovima i slabostima, nikada nije želeo da opterećuje druge svojom bolešću ili tugom.
Retko je primao posete, a njegovi kolege iz serije „Bolji život“ često su govorili o njegovoj posebnoj unutrašnjoj snazi – tišini koja je govorila više od reči, mirnoći i dostojanstvu koje je pokazivao do poslednjeg daha. Nije se žalio, nije dramatizovao, već je ostao glumac u pravom smislu te reči – smiren, staložen i nenametljiv, ali veličanstven u svojoj jednostavnosti.
Njegova ćerka Mina otvoreno je govorila o vremenu nakon očeve smrti, naglašavajući da je porodica bila spremna na ono najgore jer je Marko dugo bio bolestan. „Da je smrt nastupila iznenada, verovatno bih se i dan-danas oporavljala od tog šoka“, ispričala je. „Jedna moja koleginica mi je rekla da ju je smrt oca stigla tek nakon deset godina, tako da očekujem da će me nova tuga i setu zahvatiti iznova. Nemam potrebu da često odlazim na tatin grob, posetim ga kada se dogodi nešto važno u mom životu.“
Mina je otkrila i kako provodi vreme na grobu: „Ne pričam sa njim, već mu puštam muziku – najčešće Olivera Dragojevića, Animalse, Bitlse, sve ono što je on voleo. Sednem, zapalim mu cigaru. Nisam verovala da ću ikada početi da radim takve stvari, ali sada imam potrebu za tim ritualima. Bilo je čudno gledati kako je moja majka palila cigaru na grobu svog druga sina i sipala koka-kolu. Sada i ja imam te male običaje koji mi donose mir.“
Vest o Markovoj smrti duboko je potresla celu Srbiju. Ljudi su dolazili ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljali cveće i pisali dirljive poruke, opraštajući se od glumca čija je smirenost i dostojanstvo postalo simbol jednog vremena i jedne epohe.
Marko Nikolić nije voleo patetiku i prenaglašene drame, a i svoju poslednju ulogu – onu životnu – odigrao je sa istom merom suptilnosti, tišine i ponosa. Njegova smrt ostavila je neizbrisiv trag, ali i divan primer kako se hrabro i dostojanstveno živi i odlazi – uzdignute glave i srca ispunjenog ljubavlju.
