Kada se suoče sa smrću, ljudi često doživljavaju duboke i burne emocije, a njihovo gledanje na život postaje mnogo dublje i reflektivnije. Ovaj trenutak suočavanja sa neizbežnim krajom tera ih da sagledaju sve što su doživeli, da preispitaju svoje izbore i da se suoče sa onim što su mogli da urade drugačije.
Iako su poslednji trenuci života svake osobe jedinstveni i osobni, istraživanja i iskustva stručnjaka koji rade sa umirućim pacijentima pružaju nam uvid u to šta su najčešće stvari koje pacijenti na samrti žale. Jedan od takvih stručnjaka je medicinska sestra za palijativnu negu, Džuli Mekfaden, koja je radila sa brojnim pacijentima u Los Anđelesu i koja je tokom svog više od 15 godina dugog iskustva stekla veliko razumevanje ljudskih osećanja i misli u poslednjim trenucima života.
Džuli je u jednoj emisiji podkasta, koju je vodio britanski hirurg dr Karan Rajan, podelila svoja saznanja o najčešćim žaljenjima koja umirući pacijenti izgovaraju. Prema njenim rečima, poslednje misli pacijenata često se odnose na stvari koje su tokom života uzimali zdravo za gotovo, misleći da su uvek tu i da im nikada neće nedostajati. Najčešće žaljenje, kako kaže Džuli, jeste to što ljudi nisu dovoljno cenili svoje zdravlje dok su ga imali, već su ga često uzimali olako, ne shvatajući njegovu pravu vrednost sve dok nije bilo prekasno. Džuli dodaje da gotovo svi pacijenti govore isto: “Voleo bih da sam shvatio koliko je neverovatno imati telo koje funkcioniše.” To je najčešće prvo i najizraženije žaljenje koje ona čuje od svojih pacijenata.
Osim toga, mnogi pacijenti žale zbog toga što su previše radili i proveli su previše vremena posvećujući se svom poslu, često zanemarujući druge aspekte života. Zbog toga mnogi izražavaju žaljenje što nisu u više vremena uživali u životu, proveli više trenutaka sa voljenim osobama i više se bavili stvarima koje im zaista donose radost i ispunjenje, a ne samo radnim obavezama i stresom.
- Još jedno česta žaljenje pacijenata odnosi se na njihove međuljudske odnose. Mnogi umirući ljudi izražavaju žaljenje zbog toga što su se previše posvetili nesuglasicama, svađama ili nerazumevanju sa drugima. Mnogi odnosi su bili obeleženi nesuglasicama, a neka prijateljstva ili porodične veze nisu bila dovoljno negovana, što dovodi do toga da se na kraju života osećaju kao da su prokockali prilike da izgrade dublje, iskrenije i harmoničnije odnose sa drugima. Takođe, mnogi pacijenti priznaju da su previše brinuli o tome šta drugi ljudi misle o njima i nisu dovoljno živeli za sebe, što im na kraju života ostavlja osećaj nesreće i nezadovoljstva.
Džuli Mekfaden, koja je stekla veliko iskustvo u radu sa pacijentima na samrti, objašnjava da u poslednjim trenucima života ljudi često doživljavaju fizičke bolove, mentalnu konfuziju, poteškoće sa disanjem, pa čak i strah i anksioznost. Zbog toga, ona savetuje da je izuzetno važno da ljudi budu informisani o procesu umiranja, koji je prirodan i neizbežan. Informisanost o tome šta se dešava kada umiremo može značajno smanjiti anksioznost i pomoći ljudima da donesu mirnije, promišljenije odluke u poslednjim trenucima života. Džuli takođe naglašava važnost toga da se o smrti i procesu umiranja razgovara unapred, iako se mnogi ljudi osećaju nelagodno kada razmišljaju o tom temama. Pravovremeni razgovori o smrti, kako god bili neprijatni, mogu pružiti osećaj kontrole, smirenosti i pripremljenosti, što može učiniti proces umiranja manje stresnim i više pomirenim.
Ovi saveti i priče pacijenata na samrti služe kao snažan podsetnik za sve nas – život je prekratak i dragocen da bismo ga trošili na stvari koje nas čine nesrećnima. Zato je važno živeti punim plućima, negovati i ulagati u odnose sa voljenima, ostavljati po strani zamerke, prepustiti se ljubavi i sreći, i ne brinuti previše o tome šta drugi misle. Na kraju, život je najlepši kada se ne žali za propuštenim prilikama, već kada se prožima sa zahvalnošću za sve što imamo i sve što možemo doživeti.
