U današnjem članku donosimo vam priču o četri sestre koje se nikada udavale nisu a i ne žale se na svoje stanje.Izgubile su braću dok su još bili maleni. Njihova priča nije samo priča o radu i gubitku,već o slozi i dostojanstvu koje inspiriše čitavo selo.
U selu Mrtvica, koje kao da je zarobljeno u vremenu i oivičeno sećanjima, svi znaju za četiri neverovatne sestre – Stoju, Anicu, Goju i Živanu Zarić. One su ponos i stub zajednice, žene koje nikada nisu tražile pomoć od države, niti su se žalile na sudbinu, iako im život nikada nije bio lak. U svojim osamdesetim godinama, Stoja, Anica, Goja i Živana i dalje rade od jutra do mraka na svom velikom porodičnom imanju, koje su same stvorile i koje neumorno održavaju. Penzije nemaju, jer nikada nisu ni radile u državnim službama, ali sve što imaju, stekle su sopstvenim rukama – i ponosne su na to.
- Nikada se nisu udavale, niti su zbog toga ikada izrazile žaljenje. Naprotiv, kako kažu Stoja, Anica, Goja i Živana – imale su prilike, ali su izabrale da ostanu zajedno, uz roditeljski dom i uz jedna drugu. Ispod crnih marama koje godinama ne skidaju, kriju se mila, umorna, ali vedra lica, sa blagim osmesima i pogledima u kojima se ogleda život pun rada, gubitaka i dostojanstva. Crninu danas nose zbog tuge – najpre za roditeljima, a sada i za najmlađom sestrom koja ih je napustila pre nepune dve godine.
– Pre skoro dve godine izgubile smo petu sestru. Ostale smo nas četiri – Stoja, Anica, Goja i Živana. Do tada smo već godinama nosile crninu za ocem i majkom. Naši roditelji imali su šestoro sinova, ali sudbina je bila surova – svi su preminuli dok su bili još deca. Ostalo je nas sedam sestara, dve su se udale i i one su sada pokojne. Nas pet koje smo ostale, nikada se nismo udavale. Živele smo sa roditeljima, radile, brinule o svemu, i bile smo srećne. Tuga za njima nikad ne prolazi – pričaju sestre uglas, svaka dopunjavajući drugu.
Najstarija među njima, Stoja Zarić, ima 86 godina i po prirodi stvari je „glavna“. Kod nje se nalazi i novac, ali kako i sama kaže, ništa se ne odlučuje bez saglasnosti svih – Anice, Goje i Živane.
– Sve nas četiri – Stoja, Anica, Goja i Živana – zajedno odlučujemo. Naravno, desi se da se posvađamo, ali brzo to prođe. Goja možda deluje strogo, ali ima najbolju dušu. Stidljiva je, povučena, ali sve radi tiho i bez reči. Najžilavija je Anica, prava snaga u polju, a ja – ja sam najmlađa i kažu da sam najživlja – sa osmehom priča Živana, čija vedrina razbija svaku senku tuge.
Anica Zarić, snažna i neustrašiva, tvrdi da se ni jedan muškarac iz sela ne može meriti sa njom u radu.
– Pitajte koga hoćete u Mrtvici – niko ne može da radi kao ja, a ni kao moje sestre – Stoja, Goja i Živana. Imamo sve – živinu, stoku, traktor, mašine, kola… Imamo krave, bikove, svinje, ovce, kokoške, guske. Velika polja pšenice, deteline, sena. Svakog dana kosimo, skupljamo, hranimo, čistimo. Nemamo penzije, pa plaćamo i socijalno same. Ali ništa ne tražimo – samo zdravlja da nam Bog da – govori Anica, dok žuljevite ruke smireno sklapa u krilu.
Kažu da su verovatno zato i vitalne – jer više gladuju nego što jedu. Živana dodaje kroz smeh:
– Ne doručkujemo, ručak ponesemo u polje, pa pola ne stignemo ni da pojedemo. Večera nam je najredovniji obrok. Piletinu jedemo samo kad je praznik, a inače sve kuvamo što imamo – imamo sve posejano, ništa ne kupujemo.
Kuća u kojoj žive – njih četiri, Stoja, Anica, Goja i Živana – besprekorno je čista. Svaki ćošak sija, a dvorište je kao iz bajke, ukrašeno šarenim cvećem i starinskim ukrasima koje su same pravile. Ali nije uvek bilo tako.
– Naša rodna kuća je izgorela. Tada smo se preselile u kačaru. Malo po malo, sve smo uredile. Nije bilo lako, ali sad imamo sve. Imamo i dobre komšije, kumove, s kim pijemo kafu. A oni koji nas mrze – neka. Nas četiri, Stoja, Anica, Goja i Živana, nikad se time nismo zamarale – kaže Stoja.
- Govore i da, ako im država ne može pomoći, bar neka ne odmaže. Anica, koja je poznata po britkom jeziku, kroz šalu kaže da je „ubila država“.
– Pre godinu dana natovarile smo seno – 120 bala. Vozile smo prikolicu kad se zakačila bandera. Mi smo ranije zvale da to poprave, niko nije došao. I bandera me ubila – slomila sam ključnu kost i četiri rebra. Još to nije popravljeno. A sve četiri, i Stoja, i Goja, i Živana i ja – bile smo tamo. U 82. sam godini, i dalje sam najveselija i najživlja – priča Anica, kroz osmeh koji prkosi i bolu i starosti.
Stoja, Anica, Goja i Živana Zarić su simbol upornosti, ljubavi prema domu i porodičnom jedinstvu koje se retko viđa. Njihova priča nije samo priča o četiri žene – već o životu koji se gradi snagom volje, u tišini, daleko od očiju javnosti, ali s dostojanstvom koje gromko odjekuje.
