Dejan Pantelić, jedan od najpoznatijih televizijskih voditelja na ovim prostorima, pre nekoliko godina povukao se sa malih ekrana, kada je saznao da boluje od teške bolesti.
Njegov odlazak iz javnosti bio je šok za mnoge gledaoce, jer je godinama unazad donosio osmeh i pozitivnu energiju u domove publike. Ali život mu je doneo iskušenja koja su ga primorala da napravi teške izbore i da se posveti onome što je zaista važno.
- Prvi ozbiljan udar za njega došao je 2012. godine, kada mu je ustanovljen tumor na krajnicima. Dijagnoza je označila početak višegodišnje borbe koja je podrazumevala niz terapija, operacija i zračenja. Pantelić nikada nije pokušavao da sakrije kroz šta prolazi – naprotiv, otvoreno je govorio o svojim strahovima, ali i o snazi koju je crpeo iz porodice. Njegova iskrenost bila je retka i dirljiva, jer su ljudi mogli da vide drugu stranu čoveka koga su do tada poznavali samo kao veselog i vedrog voditelja.
Dugi meseci i godine lečenja ostavili su posledice. Glas mu je često bio promukao, a energija iscrpljena. Ipak, uspeo je da se izbori sa bolešću i da nastavi život dalje, iako ništa više nije bilo isto. U martu pre dve godine, zadesila ga je nova kriza – pucanje slepog creva. Situacija je bila toliko ozbiljna da je hitno završio na operacionom stolu. Iako je i tu borbu dobio, Pantelić je shvatio da njegovo telo više ne može da izdrži stalne pritiske i napore javnog života.
Zbog svega što je prošao, doneo je odluku da se povuče sa malih ekrana. Odlazak sa mesta voditelja nije bio lak – jer je skoro tri decenije bio sinonim za šarm i harizmu televizije. Ipak, bio je dovoljno iskren da publici i kolegama kaže kako mu je zdravlje važnije od karijere. Na društvenim mrežama napisao je da je vreme da pronađe svoje novo mesto – iza kamera. Zahvalio je kolegama, gledaocima i svima koji su brinuli za njega, uz napomenu da će i dalje biti deo sveta medija, ali da mora da sačuva mir i zdravlje.
- U intervjuima koje je davao, Pantelić je otvoreno govorio o tome kako izgleda suočavanje s bolešću. Isticao je da tada čovek prestaje da razmišlja o karijeri, priznanjima i aplauzima, a misli su usmerene isključivo na porodicu. Njegova deca, Vukašin i Lana, bili su najveći motiv da ne posustane. Gledajući njihove fotografije na radnom stolu, razmišljao je o svemu što im još nije pružio. „Nisam stigao da naučim sina da igra fudbal i košarku, nisam odveo ćerku pred oltar“, govorio je, naglašavajući da ga je ta misao stalno pratila.
Svestan da bi njegovo odustajanje značilo da bi sav teret brige pao na suprugu, Pantelić je odlučio da se ne preda. Govorio je da ne sme da bude sebičan, jer je njegova porodica već nosila veliki deo tereta. Upravo ta odgovornost i ljubav prema najbližima bili su motor koji ga je gurao napred.
Uprkos svim izazovima, ostao je vedar, zahvalan i posvećen porodici. Njegova profesionalna karijera možda je stavljena u drugi plan, ali život mu je pokazao da reflektori i aplauzi nisu ono najvažnije. Najvažniji su osmeh dece, toplina doma i snaga zajedništva. Povlačenje sa ekrana mnogima je teško palo, ali njegov primer i danas inspiriše, jer pokazuje da je prava hrabrost ne samo boriti se sa bolešću, već i priznati svoje slabosti i izabrati ono što je najvažnije – život i porodicu.
Danas, iako više nije pred kamerama, Dejan Pantelić ostaje simbol upornosti, iskrenosti i hrabrosti. Njegova priča podseća da su zdravlje, ljubav i mir vrednosti koje nijedna karijera ne može nadomestiti. U najtežim trenucima, ono što ga je održalo nisu bile nagrade ni priznanja, već podrška porodice i njegova odluka da se bori.
Na kraju, njegova poruka ostaje jasna i snažna: čovek ne bira iskušenja koja ga zadesi, ali bira način na koji će im se suprotstaviti. On je izabrao da ne odustane, da pronađe snagu u zahvalnosti i da ostane veran sebi i onima koje voli.
